Foto: Privatna arhiva Momak koji radi na pumpi na obodu Argostolija, glavnog grada ostrva Kefalonija u Jonskom moru, otprilike zna gde se nalazi spomenik italijanskim vojnicima streljanim od strane pripadnika nemačke 1. brdske divizije u septembru 1943. godine.
Minut kasnije, na suprotnom kraju grada, uočavam znak i vozim uzbrdo, putićem kojim ne prolazi mnogo automobila.
Sa jedne strane je lučki grad, sa druge plaže, a u sredini šumovito brdo sa nevelikim, održavanim, ali reklo bi se retko posećivanim spomenikom.
Iznajmljeni automobil sam improvizovano smestio uz put, vrućina je očekivana, jedanaestogodišnja potomkinja protestuje.
Nije gledala film „Mandolina kapetana Korelija“ a, da budem iskren, i ja sam tek pred pisanje ovog teksta, iz kompletističkih pobuda.
Za čin zlostavljanja porodice su me, naime, zainteresovali sam spomenik i događaj zbog kojeg postoji, posredno povezan i sa mojom ličnom istorijom.
No, pojasnimo prvo opštu…
U kasno proleće i leto 1943, nakon bombardovanja Rima i iskrcavanja saveznika na Siciliji, racionalni elementi italijanske vojske, aristokratije i krupnog kapitala su zaključili da je bilo dosta.
Zahvaljujući činjenici da je i u italijanskoj fašističkoj partiji pronađeno dovoljno ljudi koji su nerado prihvatili u kom pravcu budućnost sveta ide, zakonska zavera je sačuvana u tajnosti, Musolini je uhapšen, a Nemci, iako ubeđivani da novi događaji neće uticati na status Italije kao jedne od sila Osovine, započeli su preusmeravanje svojih trupa ka Apeninskom poluostrvu.
Logično i predvidljivo, nova italijanska vlada je početkom septembra potpisala kapitulaciju, što je narodu donelo olakšanje – barem u južnom delu, dok je na severu osnovana marionetska država i započet nepojmljiv, da ne kažem osvetnički fašistički teror – a italijanske jedinice raštrkane po hiljadama tačaka u i oko Sredozemnog mora dovelo u stanje duboke neizvesnosti.
Na Kefaloniji je oko 8.000 vojnika i oficira divizije Acqui dobilo društvo u vidu sveže iskrcanih 2.000 nemačkih vojnika, pomognutih uznemirujućom „gvožđurijom“.
Ideja je bila da se pritiskom postigne razoružavanje italijanskih trupa, uz obećanje da će potom biti organizovan njihov povratak kući.
No, niko nikome više nije verovao, i Italijani su – u opravdanoj strepnji da će biti iznova prisilno regrutovani ili poslati u nemačke zarobljeničke logore – posle nekoliko dana napornih pregovora prvo sa Nemcima, zatim sa samima sobom, odlučili da pruže otpor.
Na kraju krajeva, na Kefaloniji ih je, iako borbeno neiskusnih i loše opremljenih, bilo četiri puta više, a ni potencijalna pomoć nije bila previše daleko.
Opšti nedostatak poverenja je, međutim, doveo do toga da saveznički okupatori/oslobodioci ne dozvole da avioni kapitulirane italijanske vojske uzlete iz Lećea i iz vazduha podrže delatnosti na Kefaloniji, a već torpednim brodovima, koji su već isplovili, naređeno je da se vrate.
Ko je mogao da garantuje da neće skrenuti na sever i staviti se na raspolaganje Vermahtu?
Stvari su se par dana odvijale relativno optimistično, bez obzira što su nemački ponirući bombarderi neometano činili štetu.
A onda, umesto italijanskog pojačanja, na ostrvo se iskrcava zloglasna 1. brdska divizija (pretežno sastavljena od Austrijanaca; Tomas Bernhard je znao sa čim ima posla), Italijani ubrzo ostaju bez municije i prinuđeni su da se predaju.
Agilno se povinovavši poremećenom naređenju vrhovne komande, pobednici bitke streljaju 5.000 poraženih, uz još 3.000 koji su – sa predumišljajem, bez ikakvih bezbednosnih procedura – poslati brodovima u zarobljeništvo i potopljeni plutajućim minama i bombama iz savezničkih aviona, nastradavši negde na prelazu Jonskog mora u Jadransko.
* * *
Otprilike kada su Italijani na Kefaloniji doneli svoju časnu i ispostaviće se tragičnu odluku, njihovi sunarodnici su se na teritoriji okupirane Jugoslavije našli pred sličnim izborom.
Verovati Nemcima, a odatle ih je malo hodanja i šinske vožnje lako moglo odvesti u zarobljenički, za mnoge od njih i koncentracioni logor do kraja rata?
Ili se odmetnuti i skočiti u nepoznatost koja je, suštinski, postala dominantni duh vremena?
U skladu s tim, na pojedinim tačkama Italijani su paralelno pregovarali sa partizanima i četnicima, vagajući kojima je zdravije pridružiti se, i pretpostavljam da je konačna odluka bivala podstaknuta od strane sveprisutnih britanskih agenata barem isto koliko ideološkim stavovima italijanskih vojnika i oficira.
Svakako, bilo je i idejne određenosti kao u slučaju bataljona „Đakomo Mateoti“, osnovanog u Livnu oktobra 1943. Jer, Mateoti je bio socijalistički poslanik kojeg su 1924. godine petorica članova fašističke stranke strpali u automobil i ubili priručnim stolarskim oruđem; smetao je kao politička pojava, otvoreno iznoseći stav da izbori u Italiji više nemaju legitimitet, a konkretno ugrožavao i određene poslovne poduhvate koje je vlast planirala sa američkim naftnim kompanijama.
Jasno je, dakle, u kom pravcu su razmišljali momci iz bataljona „Mateoti“ koje je moja baba – fina sefardkinja iz Sarajeva i tada već poslednji preživeli primerak svoje uže porodice – upoznala kada su pridruženi Trećoj krajiškoj brigadi, i koji su joj u dobroj meri pomogli da sačuva zdrav razum (prvi put kada je čula slikovite psovke tih krajišnika morala je da ode u šumu da se isplače).
Elem, pošto je bila jedna od malobrojnih koji su mogli da ovladaju nepoznatim jezikom – preko ladina je imala bliskost sa španskim – Italijani su joj dati na staranje, a rekao bih donekle i ona njima.
Rastali su se u Beogradu u jesen 1944, da bi se prijateljstvo nastavilo nakon rata, pismima, telefonskim razgovorima, povremenim viđanjem.
Moja majka je, krajem šezdesetih, jedan letnji mesec provela u poseti njihovim porodicama, najvećim delom kod profesora književnosti Alda Parmeđanija iz Udina.
„Kišobran“ kolica sa ravnim, tvrdim leđima u kojima sam vožen početkom osamdesetih, i kakva se nisu mogla nabaviti u Jugoslaviji, poslata su, pogađate, iz Italije.
Pre dvadeset godina imali su predstavnike i na babinoj sahrani.
Izgleda da su ti melodični antifašisti jedan od neodvojivih delova mog bića.
Sada su svi mrtvi, odakle me ganjaju da posećujem spomenike njihovoj zlosrećnijoj braći po mišljenju i uniformi.
Aldo Parmeđani… ime je toliko savršeno da ne deluje stvarno.
Ali jeste.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
