Letnja šema

Bilo bi zavodljivo ove nedelje nastaviti sa temom unesrećenosti srpskih filmskih festivala, sa fokusom na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Na koncu, u prethodnom tekstu – ili beše u medijskim izjavama, sve mi se pomešalo – jesam načinio grešku u koracima zaključivši da režim nije uspeo da preuzme postojeće festivale pa je pribegao taktici osnivanja novih, svojih. Barem jedan, ispostaviće se, ipak jesu preuzeli, te sada vredno rade na njegovom uništenju. Ali dosta o tome, i hajde da se za promenu posvetimo nečem opuštajućem…

* * *
Nekada davno, kada sam se još uvek bavio takvim zabavnim delatnostima, moje letnje šeme su bile od urbanog podtipa, odvijavši se na prostoru po kojem se krećem i u preostalom delu godine. Neizbežno – pošto sam, valjda, osoba umereno zdrave svesti – morala je doći na red i jedna koja će se nastaviti u dugačkim rukavima i na kraju odvesti do kohabitacije, te su od tada i letnje a i sve druge šeme ograničene ivicama mentalnog prostora.
Krajem juna, tragajući za nečim o čemu se može napisati tekst i pri tome ne izvršiti uvreda za čitaočevo vreme i trud, zapazio sam francusku seriju „Une amie dévouée“ („Verna prijateljica“; HBO). U njoj Lor Kalami – dobitnica nagrade za glavnu glumicu u Veneciji, u sekciji Horizonti, za film „À plein temps“ („Prekovremeni rad“; r. Erik Gravel, 2022), i dobitnica nagrade Cezar (da se ne naljute, ali pojasnimo da se radi o „francuskom Oskaru“) za glavnu ulogu u filmu „Antoinette dans les Cévennes“ (r. Karolin Vinjal, 2020) – tumači patološku prevarantkinju koja se pridružuje grupi za podršku bliskim osobama ubijenih ljudi u terorističkim napadima u Parizu 2015. godine. Na prvi pogled bi se zaključilo da ih ta poremećena lažljivica zlostavlja, eksploatišući njihov bol. No, možda ih, kad se podvuče crta, i osnažuje? Možda je društvo u kojem šou biznis prati terorističke napade vrhunski zlikovac? Možda smo se i malo zaneli sa količinom javno dostupnih intimnih podataka? Pre par godina sam na Slobodnoj zoni gledao Lor Kalami u gorepomenutom „Prekovremenom radu“, i znao sam sa kakvim zadovoljstvom, pri tome vešto i iskusno skrivajući glumu prilikom tumačenja osobe opsednute nastupom, ona ume da proždre kompleksan lik.

Za potrebe ovog teksta malo istražujem po Vikipediji i intervjuima i vidim da je rođena 1975. godine u intelektualnoj porodici (majka psihološkinja, otac doktor), da bi joj porodični prijatelj koji se poluprofesionalno bavio glumom rano odredio donekle iznenađujući put. Čini se da je, potpuno opsednuta podražavanjem, shvatila da će se time baviti do kraja života i da nema potrebe za žurbom. Završila je ugledni državni dramski fakultet, gde je otkrila da joj, iako je sebe prvobitno smatrala zabavljačicom, prijaju tragične junakinje. Potom je išla polako, radom u pozorištu i ulogama u nagrađivanim kratkim filmovima gradeći kredibilitet. Sve veće epizodne uloge u dugometražnim filmovima dovele su do toga da postane deo glumačke ekipe serije „Dix pour cent“ („Deset procenata“/“Call My Agent!“; Netfliks), gotovo fenomenološkog globalnog hita kojem teško da ću posvetiti zakasnelu pažnju s obzirom na to da mi se „na čekanju“, kada budem imao vremena ili konačno izgubim razum, između ostalog nalazi i svih šest sezona „Narkosa“. Kako god, zahvaljujući neupitnoj sposobnosti pomognutoj prisustvom u izuzetno uspešnoj televizijskoj seriji, Kalami je sa četrdeset i pet godina osvojila prostor zahtevnih glavnih uloga. Usledila je umetnička eksplozija osobe koja je dugo čekala veliku priliku, a i da do nje nije došlo život bi joj prošao na prilično zadovoljavajuć način, uzevši u obzir većinu ostalih smrtnika.

„L’origine du mal“ („Izvor zla“; r. Sebastijan Marnije, 2022) je bizarni šabrolovski triler obmane koji, nalik filmu „Prekovremeni rad“, za glavnu junakinju ima užasnu osobu u još užasnijem okruženju. Lor Kalami igra ženu koja kuca na vrata ostrvske vile i predstavlja se kao posledica davne preljube njenog vlasnika, očekivano bezdušnog i kada je na bilo koji način ugrožen agresivnog bogataša čija porodica se sastoji od proizvoda trpljenja takvog ponašanja (pri čemu, zahvaljujući genetici, nisu mnogo drugačiji od njega ali do sada nisu imali priliku da „zasijaju“). Usmereni smo ka navijanju za prevarantkinju i manipulatorku čije velike, tužne oči koje u sekundi postaju deo široko nasmejanog, za prostoriju obasjavajućeg lica, vrše agresiju na naše tumačenje viđenog. Glumica je, ovladavši svojim rođenjem stečenim aparatom, postala rediteljski san, vizuelna stvoriteljka podteksta i upitnosti.

Tačni prevod naslova „Antoinette dans les Cévennes“ bio bi „Antoaneta u Sevenima“ (zvanični srpski prevod, preuzet od engleskog, ne bih pominjao). Zvuči kao lagano ljubavno štivo, što po formi i jeste, sa blesavo avanturističkim ponašanjem glavne junakinje okružene planinskim pejzažima koji su morali prijati publici opterećenoj katkad bezumnim „kovid karantinima“. Ali, zamislite Glen Klouz koja na polovini „Fatalne privlačnosti“ uviđa da je Majkl Daglas paćenik čija žena javnom normalnošću krije istinsku bolest njihovog odnosa, što znači da sledi period junakinjine mučne samospoznaje i revalorizacije ponašanja. Ponovo se, dakle, nalazimo na dramskoj teritoriji kojom dominira potpuni ludak aboliran činjenicom da njegovi protivnici nisu ništa benevolentniji, a uz to su i na sopstveni, zatajni način destruktivno pretvorni.

Nažalost, da se primetiti da je Lor Kalami toliko uspešna u onome što radi da joj zakoni tržišta, jednom kad je konačno dospela do konstantnog nivoa tumačenja glavne uloge, tj. ose dramskog dela, nameću umereno ponavljanje. NJene „lujke“ uniformno lažu, varaju, grabe tuđe muževe, otimaju protivpravnu korist, bivajući prevelike za stvarnost – ili se barem moramo nadati da nam se u stvarnosti sa njima neće ukrstiti putanja. Eventualno u letnjim mesecima, kada nam prija ideja da možemo biti neki drugi, bolji ili gori, ali svakako zanimljiviji ljudi. Ili da nam je dopušten predah od svega banalnog.