Otkriće obilazne granice

Modus operandi Vladajuće kriminalne grupe (VKG) nam ukazuje da će biti pokušano sa pridruživanjem svih drugih izbora, osim predsedničkih – možda i oni, pošto mi ne deluje neverovatno razvoj događaja u kojem će Vođica dati ostavku i usmeriti se ka mestu premijera, a funkciju predsednika vratiti u ustavna ograničenja tako što će je prepustiti nekoj od svojih lutki na navijanje.

Koja bi, naravno, morala i da izbegne drugi krug predsedničkih izbora, što ceo plan dovodi u rizik.

Aktuelni ulični protesti, stoga, moraju se posmatrati kao aktivnost koja će na koncu dati odgovor na pitanje: za kakve ćemo se izbore izboriti?

Pozabavio bih se kratkom analizom botovsko/zamlatnih komentara o „opoziciji koja je preuzela i uništila proteste“.

Da li se vlast mogla oboriti nasilno, pre mesec i po dana?

Tragični povod protesta unižavao je etički kredibilitet takve akcije, dok je broj ljudi na ulici svakako bio dovoljan da se ista izvede.

Ali, kako bi to izgledalo?

Moglo se upasti u skupštinu i predsedništvo i izvršiti pritisak na vojsku i policiju da stanu na stranu naroda, pri čemu se za narod nelegitimno smatraju oni, koliko god mnogobrojni, koji trenutno vrše pobunu.

Tada bi se zaista mogao desiti rumunski scenario, sa kratkotrajnim građanskim ratom i stotinama poginulih.

Rumunija krajem osamdesetih, usput, ima brojne dodirne tačke sa Srbijom današnjice – neutralnost u sukobu istoka i zapada, apokaliptično zaduživanje kod svetskih finansijskih institucija, autoritarni vođa, lažne diplome, sportski klubovi kao državni projekti…

Elem, VKG bi neminovno bila poražena, budući da se na njenoj strani, takođe nalik nekadašnjoj Rumuniji, zapravo nalaze brojčano vrlo limitirane borbene snage – par hiljada dobro naoružanih i loše obučenih pripadnika uniformisane dvorske garde, te nekoliko stotina „crnomajicaša“ iz Prve pavijanske brigade koje je pred svoju medijsku trovačnicu u subotu izveo Željko Uskoro Sremski Mitrović.

Pa, iako mnogima od nas, nakon decenije zlostavljanja, može prijati vizija aviona koji u poslednjem trenutku poleće neudobno nakrcan od straha pretrnulim članovima VKG-a (dok manje brzi ili bitni vise sa točkova, poput avganistanskih nesrećnika), nadam se da se slažemo u vezi sa suštinskim zlom navedenog scenarija.

Insistiranje na smeni REM-a i oduzimanju nacionalnih frekvencija njima nedostojnih medija, logično, ostaju trenutni imperativ.

Šta ako do toga ne dođe?

Nepopularno, smatram da će ovaj put morati da se izađe na bilo kakve izbore – iole pravedne, ako smo dovoljno svesni da se za njih izborimo, ili nalik dosadašnjim, ako nismo.

Sa krucijalnom razlikom u organizovanju kontrole izbora.

Jer, krađe će biti, nakon koje valja ponovo opsedati ulice, a ne slušati uputstva zapadnih ambasada i trčkarati na razgovore sa Vođicom.

Do tada, možda bi bilo uputno priključiti još jedan predizborni uslov.

Kao posledicu beogradskih izbora koji su, zapravo, izbori na teritoriji na čijem je jednom delu Beograd, sadašnji gradonačelnik ima tek malo veći legitimitet od svojih albanskih kolega sa severa Kosova (i Metohije, ako želite).

Ovih dana primetna je bila abnormalna oduševljenost pripadnika VKG-a u vezi sa otvaranjem saobraćajne obilaznice oko Beograda.

Oni, naime, znaju da ih taj grad uporno odbija, barem dok ne uspeju da ga demografski promene, a nije da se ne trude.

Posledično, uzbuđuje ih sama ideja izbegavanja mrskog mesta.

A sada, pogledajte kartu, i recite da li vam se, kao i meni, čini da obilaznica konačno iscrtava istinske granice Beograda (kojem se, sa levo-dunavske strane, još imaju dodati Kotež, Borča, Ovča i Krnjača).

Uz to, i samo ime saobraćajnice zatvara diskusiju – ako se njom nešto obilazi, znači da je sve što se nalazi sa druge strane nešto drugo.

Ne radi se o „krugodvojkaškom“ elitizmu već približavanju stvarnosti i pravednosti.

Beograd će, nakon korekcije izborno-geografske besmislice, imati svoju vlast, a Sopot, Mladenovac, Obrenovac, Lazarevac, Grocka i Barajevo svoje, samostalne i u potpunosti podređene lokalnim potrebama.

Ako vam prethodni segment teksta deluje kao gubljenje vremena, prisetite se dela sa aerodromskim scenarijem i zapitajte koji ima više smisla i razuma.

I, u ime svega u šta verujete, setite se stanja svesti koje vas je izvelo na ulice pre dva meseca. Tek smo počeli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.