Paukova mreža sa ukusom maline

Na tradicionalnoj predoskarovskoj dodeli Zlatnih malina kontratitulu najgoreg filma godine ponela je „Madam Veb“, usput „fasujući“ i najgori scenario i najgoru glavnu žensku ulogu.

Termin „dodela“ je, naravno, relativan, s obzirom da je u višedecenijskoj istoriji Zlatne maline „nagradu“ u ruke primilo tek nekoliko glumaca (Hali Beri, Sandra Bulok…) a od autora je to učinio samo Pol Verhofen za „Šougirls“.

Valjda je, genijalan kakav je već, bio svestan da je napravio za Amerikance teško shvatljivo – evo, reći ću – remek-delo, pa je rešio da se još malo zabavlja.

Moja omiljena i nadam se tačna anegdota je vezana za Brajana Helgelanda koji je iste godine dobio Oskara za scenario filma „Poverljivo iz L.A.“ i Zlatnu malinu za „Poštara“ sa Kevinom Kostnerom.

I drži ih zajedno iznad kamina, pretpostavljam da bi se svakodnevno podsećao koliko je život varljiva pojava.

Elem, pre nekoliko meseci sam gledao prvih pola sata te „Madam Veb“.

Pristojno mi je držala pažnju i završio bih je da nisam iznenada morao da krenem putem nekakvih eskterijernih obaveza, a ćerka mi je kasnije podnela izveštaj da film nije baš najbolji ali je svakako gledljiv.

Nakon Zlatne maline sam znao da ću je kad tad kompletirati, što se i desilo pre par dana kada sam pozvan da na malom ekranu TV prijemnika razmatram katastrofu Diznijeve igrane „Snežane“.

Možda nije trebalo komplikovati sebi život, jer sam u živom programu sramotno pobrkao biografije scenaristkinje „Snežane“ i rediteljke „Madam Veb“.

Dakle, scenario „Snežane“ nije napisala debitantkinja već žena koja u svom CV-ju ima davne nezavisne filmove „Sekretarica“ i „Krzno: Imaginarni portret Dajane Arbus“, dok je za režiju „Madam Veb“ zaista bila zadužena debitantkinja, britanska televizijska rediteljka čije ime najverovatnije više nikada nećemo videti na špici bioskopskog filma.

Pometnja je došla kao posledica traganja za razlogom zašto je „Snežana“ toliko neinventivna, iako kompetentna, pri čemu sam zanemario činjenicu da su Diznijevi igrani rimejkovi animiranih filmova po umetničkoj vrednosti ekvivalenti nekadašnjih novelizacija filmskih hitova.

U tom pogledu, nije prikladno podvragavati ih dubljoj kvalitativnoj analizi već ih valja prihvatiti kao proizvode ekonomske potrebe, sve dok se ne desi da nastradaju kao žrtve spoljašnjih, ideoloških okolnosti.

A kao neko ko se već godinama protivi političkoj korektnosti i „rasnom slepilu“ u odabiru glumaca, i ko do sada nije „kenselovan“ samo zato što svoje delatnosti obavlja u bednoj, stabilokratskoj „državi“, moram da kažem da su problemi „Snežane“ dramaturške prirode a ne to što glumica malo više liči na mamu Kolumbijku nego na tatu Poljaka.

Na koncu, njen izbor – kada uklonimo ekonomski razlog postizanja identifikacije kod svakog deteta koje će gledati film – donosi i jedinu scenarističku liniju koja pruža nekakvu novinu.

Što se tiče „Madam Veb“, autori su napravili grešku pokušavši da naprave istinski film, a dodatni kvar je nastao kada su im vlasnici novca dozvolili da istraju u toj nameri.

Džon Lendis je pre desetak godina sa javnošću podelio jedan razgovor za eventualni posao reditelja superherojskog filma.

Producentu je izložio svoje viđenje priče i radnje (tzv. „pič“), da bi mu mudri birokrata rekao da to odlično zvuči i da upravo zato ne može biti angažovan.

„You’re going to make a movie“, rekao je, a to se više ne traži.

„Madam Veb“ je zbog svoje ginocentričnosti izbegla znak „stop“ – jer, ko u današnjem Holivudu sme ženama da „kreše krila“… – te su njeni autori neometano raspisivali i, o užasa, snimali dugačke dijaloške scene sa namerom da u njima stvarne osobe razgovaraju o razumljivim životnim problemima.

Dodatno, dobitnica Zlatne maline Dakota Džonson dobila je priliku da se, preko superherojske konstrukcije, uhvati u koštac sa velikom i ljudskom junakinjom, te da na taj način vrlo dobro predvodi film.

Bio sam zainteresovan za sve što joj se dešava, za razliku od, recimo, finansijski megauspešnog „Čudesnog Spajdermena“ iz 2012. godine (reditelj je, zanimljive li elipse, odgovoran i za „Snežanu“) nakon čije projekcije sam javio urednici da ne vidim iz kog ugla bi se mogao napisati tekst vredan čitaočevog vremena.

Istina, iz subjektivnih i nostalgičnih pobuda mi je prijalo smeštanje „Madam Veb“ u 2003. godinu, kao i to što film deluje kao da je tada i snimljen, po smirenom pripovedanju podsećajući na „Konstantina“ sa Kianuom Rivsom.

Na koncu, nešto neobjašnjivo i kataklizmi na biletarnicama sklono se desilo sa Marvelovim filmom kada uz njegovu odjavnu špicu krene glas Dolores O’Riordan.

„Sada ti otvoreno kažem“, preklinje Dolores, „imaš moje srce i nemoj da me povrediš“.

Kao da je i sama „Madam Veb“ na svom kraju uputila vapaj publici da bude blaga.

Ali avaj, godina je 2025. i surovost je ime zeitgeista.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.