Predlozi za filmski predah od napada mutanata

Za upoređivanje, u februaru je pogledano sedamnaest filmova, što je značilo da se valja izmestiti iz atmosfere kraha kriminalno-parapolitičkog klana u kojoj živimo i malo se posvetiti porodičnom i profesionalnom zadovoljstvu.

Prvo, porodica kao osnovna jedinica društva…

Slučaj provodadžisanja kojem sam bio svedok u svom bliskom okruženju podsetio me da kada sam imao sedamnaestak godina nisam, jer me tada takve stvari nisu preterano zanimale, gledao film „Ema“ sa Gvinet Paltrou.

Ispričao sam ćerki o čemu se radi i rekla je da zvuči kao nešto što bi moglo da se proba, što je dovelo do fascinacije „Emom“.

Gledali smo i bolju verziju iz 2020. godine u kojoj je Anja Tejlor-Džoj rizikovala da se udavi plivajući po bazenu punom glumačkih ajkula (Džoš O’Konor, Mia Got, Bil Naj…), a sada nas čekaju „Clueless“ i BBC serija iz 2009. godine.

Ko mi je kriv kad sam čačkao đavola…

* * *

Što se tiče recentne „striming“ ponude, Tejlor-Džoj me podsetila na postojanje filma „Klisura“ („The Gorge“; r. Skot Derikson), u kojem uz Majlsa Telera čini dvojac prekaljenih „crnih operativaca“ – ona je Litvanka uposlena od strane Rusa, on je Amerikanac – zaduženih da godinu dana stražare iznad klisure naseljene rezultatima hladnoratovskih genetičkih eksperimenata.

„Klisura“ je fini eskapizam čiji bi najbolji korisnici mogli biti „darkerski“ nastrojeni adolescenti, sa simbolikom – žena i muškarac koji se od prvog durbinskog kontakta „lože“ jedno na drugo, ali im sreću ometa provalija ispunjena monstrumima – napuštenom oko polovine i zamenjenom vrlo solidnom SF/horor akcijom.

Osmišljeno je to dizajniran, skup i u principu uspešan pokušaj „pravog“ filma kakav u današnje vreme teško nalazi put do bioskopa.

Naravno, utisak o „Klisuri“ je subjektivno bolji kada se gledanje dešava u Srbiji proleća 2025. godine, budući da isporučuje ljubavno-fantastični predah od naših stvarnih mutanata koji su se odavno popeli iz klisure i opsedaju usamljene stražarske kule.

Da li se zalihe municije bliže kraju?

Da li će neko doći u pomoć?

Bogami, moraćemo sami, uzdajući se u inteligenciju i priručna sredstva.

* * *

Stiven Soderberg, čiji novi triler – napravljen za, kako je to Džon Hjuston govorio, „njih“ (tj. vlasnike novca) – upravo igra u bioskopima, potpisuje i malu stilsku vežbu „Prisustvo“ („Presence“; sc. Dejvid Kep).

Stvoren za – opet, po Hjustonovoj CV formuli – svoju dušu, predstavljao je i nerešivu enigmu za ljude zaposlene u marketinškom departmanu.

Reklamiran kao „ghost story“, što na osnovnom nivou i jeste – sastoji se od tridesetak kadrova iz vizure duha – zapravo je mešavina porodične drame i trilera sa hičkokovskim ubicom („The Rope“, „Frenzy“…)

Stoga, mnogi gledaoci su bili razočarani, ostavši bez iznenadnih trenutaka brze strave koje su očekivali; očekivana iznenadnost je, inače, oksimoronski ubica horora.

Soderberg i Kep dramaturški „dube“ naoko srećnu i privilegovanu porodicu, napadnutu od strane unutrašnje traume i spoljašnje opasnosti, nepojamne za fina američka predgrađa.

Trajući tek sat i dvadeset minuta, „Prisustvo“ zanimljivost pronalazi u dugačkim kadrovima ispunjenim dramski kompleksnim likovima čija je iskrenost sputana varljivo ušuškanim društvenim konstruktom kojeg su deo i žrtva.

* * *

Prvobitna namera je bila da ceo tekst bude zauzet analizom filma „Granični“ („Borderline“; režija i scenario Džimi Vorden), te se da zaključiti da ima i najjaču preporuku.

Tvorac nije uopšte obećavao, s obzirom da se radi o reditelju debitantu koji je prethodno potpisao scenario za film „Kokainski medved“, dok je preostala stavka u biografiji „Bejbisiterka: ubistvena kraljica“ (kakav naslov…) tokom čijeg snimanja se upoznao pa onda i oženio sa australijskom glumicom Samarom Viving, za koju prokleta Vikipedija kaže da je bratanica Huga Vivinga.

Ona definitivno baštini stričev bizarno privlačni gen, i čini se da je partnera, poput nekakve paklene muze, usmerila ka pravoj, grešnoj inspiraciji.

„Granični“ (u smislu, „…poremećaj“) je smešten u devedesete, i na najvidljivijem nivou je festival analogne nostalgije, uključujući i psihotičnu upotrebu pesme „It’a All Coming Back to Me Now“ Meatloafa.

Međutim, ispod stila, ispod crnog humora, nalazi se materijal za ozbiljan mentalni napor gledaoca u pravcu dedukcije motivacije koja upravlja mentalno poremećenom osobom.

Da, taj, uslovno rečeno, negativac (igra ga Rej Nikolson koji je pogađate čiji sin, i odličan je), je progonitelj opsednut muzičko-filmskom zvezdom trenutka (Viving).

No, scenario ne „crta“ dok daje neophodne informacije, što znači da je valjan, da bi humor bio podržan psihologijom koja probija gledaočevu distancu i opasno se približava mentalnim procesima kakvi se odvijaju u svakodnevnim, običnim životima.

Nažalost, predviđam da je „Granični“ bio mali bljesak drskosti, i da će Džimi Vorden nadalje nastaviti da scenaristički omogućava mnogo komercijalnije proizvode za brzu konzumaciju i sa mozgom u „leru“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.