Foto: Privatna arhiva Čovek želi da bude voljen, u nedostatku toga želi da mu se dive, u nedostatku toga da ga se plaše, u nedostatku toga da ga se gnušaju i da ga preziru.
Želi da kod ljudi izazove nekakvo osećanje.
Duša se grozi praznine i želi kontakt po svaku cenu.
Jalmar Sederberg, „Doktor Glas“
(Agora, prevod Dorijan Hajdu)
Slutim da je skoro svako ko je pročitao uvodni citat pomislio na konkretnu i nenadležnu osobu, što je jasan pokazatelj društvene bolesti u koju smo zapali – u najmanju ruku ne bez svoje krivice, a verovatnije isključivo njom.
Roman koji je izazvao priličnu pometnju u Stokholmu 1905. godine – ne moram baš reći zbog čega, jer bih onda ponovo završio kao nevoljni mada ponosni učesnik skarednih konferencija za štampu – do mene je stigao okolišno, preko filma „Gertrud“ Karla Teodora Drajera iz 1964. godine čiji je scenario napisan po istoimenoj drami Jalmara Sederberga, izvedenoj godinu dana nakon objavljivanja „Doktora Glasa“.
Pisca je, očigledno, budući da je to osnovna arterija koja krvlju snabdeva i „Gertrud“ i „Glasa“, zanimalo stanje sofisticiranog ljudskog bića koje shvata da više nije u stanju da živi u kompromisu sa svojim unutrašnjim osećajem o ispravnom i pogrešnom delanju, po cenu ustajanja protiv svega što nas religija i malograđanština uče.
Uz to i doktorska etika, što je i tada, kao i sada, posebno skandalozno.
No, dosta o tome.
Drajerova „Gertrud“ je remek-delo, kao i sve drugo što je potpisao, „Doktor Glas“ je postničeovski dragulj koji ponovo dobija zasluženu pažnju, a sada da pređemo na bitnije stvari.
Od 1. novembra prošle godine izuzetno pazim o čemu ću da pišem, kako se ne bi mogao steći utisak da se pretvaram da je sve oko mene normalno.
Snalazio sam se nekako i popunjavao stranice kulture baveći se filmovima sa temama autokratije i pobune, dok je uredništvo aktivističkim tekstovima pronašlo prirodno mesto u vikend dodatku.
Unutrašnji osećaj mi veli da je ponovo, nakon masovnih ubistava iz maja 2023. godine, a sada nadam se poslednji put, došao trenutak da porušimo sve male, intimne iluzije o tihom opstajanju i stupimo u istinu.
S tim u vezi, donete su određene odluke.
Prvo: dok se vanredno stanje u kojem se nalazimo nekako ne razreši – opet se nadam, na pozitivan način – obustavljam pisanje o filmovima sa redovnog bioskopskog repertoara, smatrajući da redovnog bioskopskog repertoara ionako ne bi trebalo da bude.
To bi, jasno, bilo finansijski krajnje opterećujuće za distributere i prikazivače, te u mom stavu nema osude prema ljudima koji misle drugačije.
Međutim, možda bi trebalo da obrate pažnju na svoju publiku?
Knjižare Delfi i Vulkan su – kao i bioskopska mreža – u petak pristupile generalnom štrajku, i siguran sam da su njihovi vlasnici to učinili iz uverenja da učestvuju u opravdanoj pobuni protiv nastavka uništavanja države.
No, čak i da nije tako, razum im je govorio da je 99% njihovih kupaca podržavalo generalni štrajk.
Što kaže stari crtani film, „mušterija je uvek u pravu, ako lutka hoće zeca, ima da dobije zeca“, i mogla bi da se, kao Hemfri Bogart, naljuti zato što joj je „u lice zafrljačena suva pita od kokosovog brašna“.
Pozivam kolege koje pišu u drugim medijima da mi se pridruže, sasvim svestan da nemaju tu privilegiju da stilski skrenu ka kolumnističkim formama ili se neko vreme posvete istoriji filma.
Ipak, krenimo napred ka nepoznatom, sa solidarnošću i bez osude.
Drugo: za kraj februara je zakazan FEST, i apelujem na organizatore da pripreme opciju u kojoj festival biva otkazan ili odložen u znak podrške studentskim protestima.
Mislim da su postojeći članovi odbora FEST-a profesionalno i etički u stanju da to izvedu.
Naime, iz razloga u koje nemam uvid, u prethodnih par godina iz odbora su uklonjene, ili su se samouklonile ne videvši kakvu tačno korist imaju od svog prisustva, osobe bliske vladajućoj kriminalnoj organizaciji koje su bile razlog mog bojkota FEST-a od 2019. do 2022. godine.
Ostali su pristojni ljudi koji znaju šta se desilo u Kanu 1968. godine, iako verovatno, kao ni ja do skoro, ne znaju da je prekidanje festivala zbog studentske pobune u Parizu imalo dugačak uvod u vidu otkaza koji je nekoliko meseci ranije francusko ministarstvo kulture uručilo direktoru francuske Kinoteke.
Čin obustave, dakle, nije imao samo jedan, iako ogroman razlog, i podtekstualno se ticao kontinuirane neuređenosti sistema u kojem su, što bi rekla Glenda Džekson komentarišući u engleskom parlamentu život i delo Margaret Tačer, „vrednosti i poroci izmenili mesta“.
Imamo, naravno, i bliskiji primer, iz februara 1997. godine kada je FEST prekinut nakon divljačkog ponašanja policije prema demonstrantima i opozicionim političarima na Brankovom mostu.
Stoga, Jugoslave i družino, poslušajte savet danskog kraljevića i „budite spremni, to je sve“, jer niko ne može da predvidi šta će se dešavati u narednih nekoliko nedelja.
Za danas je zakazana nova, ovaj put grupna konferencija za štampu vrha kriminalne grupe koja već dva i po meseca biva postavljena u poziciju da bira između dve pogrešne odluke i po pravilu se odlučuje za goru po sebe.
Što je, naravno, suštinski odlično, ali nas primorava da pojačavamo pritisak, kao i da povećavamo i omasovljavamo svoje prisustvo u javnom prostoru.
FEST je institucija, i ne sme da ćuti dok građani konačno većinski pokazuju od čega su sazdani.
Otkucavši par predloga za načine na koje bi kulturni poslenici mogli da ostvare glasnost dok im se pred očima odvija istorija, zapućujem se ka Autokomandi.
Zaista, „duša se grozi praznine i želi kontakt“.
Oduzmimo mu i citate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
