Foto: Radenko TopalovićUstaljeno je mišljenje da su balkanski narodi i države međusobno puno ratovali, da smo „bure baruta“ i tome slično. Takvi stavovi mi se baš ne dopadaju. Tačno je da smo mi Balkanci često „malo nervozni“, ne baš racionalni, „laki na oružju“, uvredama i psovkama, na račun etničke, verske, rasne, seksualne pripadnosti bližnjeg svog, ali nema naroda i države bez „skeleta u ormanu“ i tamne strane svoje prošlosti.
Uzmimo na primer skandinavske i nordijske narode i zemlje. Prvo da raščlanimo. Skandinavija obuhvata Dansku, Norvešku i Švedsku, dok se pojam Nordijske zemlje sem na ove tri, odnosi i na Island, Norvešku, Finsku i autonomna ostrva: Farska, Olandska i vrlo aktuelni Grenland. Skandinavci i Nordijci, spadaju u najsrećnije ljude, što ne čudi jer su im države uređene, bogate, vode računa o svojim građanima. Imaju i oni probleme, ali u poređenju sa Balkanom – nebo i zemlja. Svetu su dali brojne poznate sportiste, pisce, glumce, reditelje… ABBU da ne pominjem.
Ali imaju i oni „tamnu stranu“. Znate li da su skandinavski narodi i države međusobno ratovali, ujedinjavali se i razjedinjavali verovatno više nego balkanski? „Vrela“ vikinška krv. Danska i Švedska su, izbrojali su neki istoričari, vodili 30 ratova zbog teritorija, koje su čas osvajali čas gubili. Često su se komšije Poljaci i Rusi uključivali u ove skandinavske „porodične svađe“, pa se nekad nije znalo ko protiv koga i ko za koga ratuje. Koliko su puta beše Srbi i Hrvati ratovali? „Caka“ je, međutim, u tome što su skandinavsko-nordijski ratovi bili uglavnom u 16. i 17. veku.
Najpoznatiji, Severni sedmogodišnji, znan i kao Prvi severni rat, trajao je od 1563. do 1570. između Švedske sa jedne i tadašnje unije Danske i Norveške, slobodnim gradom Libekom i Poljsko-litvanske unije sa druge strane. U 17. veku malo-malo pa su ratovali, prvo u Kalmarskom ratu 1611-1613. za neki tesnac, ali im to nije bilo dovoljno, pa su usledila još 3-4 oružana sukoba. „Manji“ su i tamo izvlačili deblji kraj. Islandom su vladali prvo Norvežani pa Danci. Norveška je prvo bila u uniji sa Danskom, onda sa Švedskom. Umorili se Skandinavci od ratova, opametili se, pa mirno, bez sukoba, Norveška postala nezavisna 1905. odvajanjem od Švedske, a Island 1944. odvajanjem od Danske.
Šta danas imamo? Tramp „bacio oko“ na Grenland koji mu kao treba zbog „nacionalne sigurnosti“, a u stvari ova rijaliti zvezda, autokrata sa bolesnom ambicijom i sindromom veličine, želi da pokaže da može sve što poželi. Nordijske zemlje su, kao i veći deo EU, stali uz Dansku i Grenland, a kako će se događaj razvijati videćemo. Nije bitno, ali ja sam naravno uz Dansku i Grenland, uvek protiv Trampa. Iz Srbije su stigle originalne ideje. Da Danska povuče priznanje nezavisnosti Kosova i Beograd će onda podržati ostanak Grenlanda pod danskom upravom. Tu je „kvaka“.
Grenland nije Kosovo, Danci i Grenlanđani nisu Srbi i Albanci. Skandinavci su davno zaključili da su komšijski ratovi stvar prošlosti, pa su im sada bliskost i zajednički interesi na prvom mestu. Ne dopada mi se to što je Kosovo postalo nezavisno. Radije bih da je Priština ostala uz Beograd, ali za kosovsku nezavisnost veću odgovornost vidim u Srbiji koja, od kada je uspostavila vlast nad Kosovom, posle Balkanskog rata 1912. godine, nije našla način uprave nad tom teritorijom i uključivanja Albanaca u svoje društvo, nego na stranu Zapada.
Bili su i neki ratovi i zločini krajem 20. veka, na Kosovu i ostatku nekadašnje SFRJ, koje Srbija pokušava da relativizuje, drugačije interpretira i zaboravi. Onda se desi „veselje“ na Informeru i vidimo da smo daleko od Skandinavije i normalnosti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
