Foto: Radenko TopalovićAleksandar Vučić je izgleda rođen pod srećnom zvezdom. Em je, na čuđenje i šok mnogih, zavladao Srbijom, em kad god se učini da je njegova vlast u krizi, a studentske blokade i protesti po celoj zemlji verovatno su najozbiljniji izazov njegove vladavine, desi se nešto što mu pomogne da se digne iz nokdauna. Ovog puta su to čini mi se parlamentarni izbori na Kosovu, na kojima je kosovski premijer Aljbin Kurti, ljuti Vučićev neprijatelj, po preliminarnim rezultatima, izgubio apsolutnu većinu, a Srpska lista, produžena ruka SNS-a, osvojila svih 10 mesta rezervisanih za Srbe u kosovskom parlamentu.
Kosovo odavno nije glavna tema, kosovski Srbi žive u specifičnim okolnostima i njihovo glasanje nije reper stavova većine građana, ali ovakav izborni rezultat Vučiću daje potreban predah. Ako ništa, može brojna TV gostovanja ovih dana da počne Kosovom, pričama o svojoj nepokolebljivoj borbi za nacionalne interese, što s obzirom na činjenicu da je resurse Srbije „na tacni“ predao brojnim stranim investitorima, zvuči više nego degutantno. Nakon pobedničke tirade o kosovskim izborima, predsednik može da se vrati glavnoj temi -studentima, za koje još malo pa će upotrebiti one čuvene Titove reči iz ’68.
Nema odavno pretećih izjava, Vlada poručuje da su studentski zahtevi opravdani, Vučić više veruje studentima nego njihovim profesorima, a vlast ne krije zadovoljstvo što su se studenti ogradili od ProGlasa i opozicije. „Studenti imaju svoje ideale, danas sve što je bilo na ulici su bili deca, šta da rade po ceo dan, šetaju, sede u kafiću. Ja bih isto tako šetao da sam u njihovim godinama“. Zar u njihovim godinama nije samo učio, išao i tukao se na fudbalskim utakmicama i širio mržnju?
Pitanje šta dalje lebdi nad Srbijom. Studenti u blokadi nastavljaju akcije kojim zadivljuju zemlju, pobudili su nadu, protesti se šire, energija se oseća u vazduhu. Može li to da donese konkretne promene? Želimo pravdu, slobodu, institucije koje rade, ali kako do njih? Moje nedavne izjave na tu temu na N1 su izgleda izazvale reakcije i negodovanje, te možda nije loše da ponovo objasnim.
Naravno da sam za proteste, protiv Vučića i vlasti koje godinama kritikujem da Srbiju vode u propast, ali plašim se da samo protesti i blokade neće doneti promene. Za promene koje žele studenti i mi koji ih podržavamo, potrebno je vreme, a ljudi mogu da izgube nadu. Vlast ne pokazuje želju za promenama, jer one znače njihov pad. Studenti naglašavaju da ih politika ne zanima, drže se svojih zahteva, ali da bi oni bili ispunjeni, mora da dođe do političkih promena. Opozicija se „pravi mrtva“. A vreme prolazi…
Promene mogu da budu nasilne i mirne, pošto sam za ove druge, kao i mnogi, zalažem se za prelaznu vladu, koja bi omogućila poštene izbore, a da bi do nje došlo neophodan je dogovor raznih strana. Uključujući i vlast, koja za sada odbija ozbiljan dijalog, ali ne bi bilo prvi put da nešto neće pa se onda ispostavi da baš mnogo hoće. Ni premijer Vučević nije hteo da podnese ostavku, pa je podneo.
Vučić tvrdi da je jači nego ikada, piše knjigu kako je pobedio „obojenu revoluciju“ i deklaraciju o Vojvodini, čiji je original usvojen pre stotinak godina, ali nešto mi ne deluje ubedljivo.
Zamislite, Vučiću recimo, „pukne film“ reši da ispuni svoju više puta ponovljenu pretnju, spakuje se, napusti funkciju, pravac UAE, naprimer. Ko ulazi u zgradu Predsedništva, najbliži slučajni prolaznik?
Zato je vakuum u državi opasan. Moguća je i druga varijanta. Umesto promena, možda se nastavi ona zlokobna Bećkovićeva rečenica „ćeraćemo se još“. A život prođe.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
