Opozicione muke

Prvi teniser sveta Rafael Nadal pre nekoliko godina izgubio od 85. sa liste najboljih tenisera sveta. David pobedio Golijata, Tomislav Nikolić Borisa Tadića, pa možda ne treba isključiti mogućnost da opozicija zabeleži dobar rezultat na beogradskim izborima 4. marta. Mada istraživanja javnog mnjenja, kao i kladionice daju značajnu prednost SNS i na mestu gradonačelnika vide ličnosti sa liste „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd“, čudo možda može da se desi? Možda opozicija nema šansu za pobedu, ali kada bi bar zabeležila pristojan rezultat i dostojanstven poraz? Možda bi to bio temelj za neke buduće izbore.

Pre raspisivanja izbora za Beograd, deo opozicije hrabrio se najavama da će promene, po običaju krenuti iz Beograda. Po raspisivanju smo mogli da čujemo da su beogradski izbori najvažniji od petog oktobra i poređenje sa bitkom za Staljingrad. Izjave ove vrste mogu se shvatiti kao pokušaj animiranja potencijalnih birača opozicije, kojima je apstinencija često privlačniji izbor od izlaska na birališta. Od opozicije se teško moglo očekivati da izađe sa jedinstvenom listom, a pitanje je koliko bi tako nešto bilo korisno, no nisu morali baš sa desetak da nastupe. I sasvim sigurno ne moraju toliko energije da troše u međusobnim svađama. U okolnostima žestoke SNS kampanje, napada provladinih medija, ne treba opoziciju dodatno „ubijati“, ali ponekad se čovek zapita da li oni zaista žele da sruše Vučića, mogu li da ponude biračima išta ili samo simuliraju borbu protiv SNS?

Za demokratski razvoj svakog društva bitni su stabilna vlast i snažna opozicija. Opoziciji u Srbiji nikada nije bilo lako, jer je, em vlast uvek u značajnoj prednosti, em se mentalitet birača svodi na čuvenu anegdotu s početka višestranačja: „Za tebe ću, Vuče, da glasam kad dođeš na vlast!“ Vlast kritikuješ, ali za nju glasaš, jer vlast je ipak vlast. Ali, kada stepen očaja dostigne vrhunac, promene su neminovne, samo što je pitanje da li će ih i ko artikulisati.