Foto: Radenko TopalovićČuvena izreka francuskog filozofa Rene Dekarta „Cogito, ergo sum“ uglavnom se prevodi kao „Mislim, dakle postojim“. Neki je shvataju i prevode kao „Sumnjam, dakle postojim“. Obe verzije se mogu prihvatiti kao ispravne, jer kao misleno biće, čovek treba da razmišlja i sumnja. Ne treba ništa da prihvata zdravo za gotovo. Ali ne treba preterivati ni sa razmišljanjem ni sumnjom. Lepo je govorila moja profesorka istorije iz Zemunske gimnazije Grozda, čuvena po strogoći. „Što manje znaš manje patiš“. I u pravu je bila. Za Dekarta zna ceo svet, a „moje“ Grozde se sećaju retke generacije Zemunske gmnazije.
Preterano i nelogično razmišljanje i sumnja čoveka može da odvede u potpuno drugačijem smeru, kada ni u šta ne veruje, postane rob teorija zavera. Ubistvo Džona Kenedija i sletanje Apola na Mesec 1969. verovatno su najpoznatije teorije zavere, a kod nas ih ima dosta domaćih, među kojima je možda najpoznatija o poreklu Josipa Broza. Kad god se desi neka nesreća ili katastrofa, prate je skoro nužno teorije zavere.
Činilo se da će teorije zavere o padu nadstrešnice novosadske Železničke stanice u kome je poginulo 16 ljudi, ostati u uskom krugu ljudi i opskurnih TV emisija, ali onda se oglasila predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić. Izjavila je da je nadstrešnica „srušena kao početak obojene revolucije“.
„Ne mislim da je nadstrešnica pala sama od sebe, niti da je bio nesrećni slučaj, tragedija ili bilo kakav proizvod nekih nesavesnih radnji u tom smislu, mislim da je to bila planirana diverzija“, navela je Brnabić, čija je izjava suprotna nalazima višemesečne istrage.
Šta znači ova izjava Ane Brnabić?
Vlast izgleda pokušava da opere sopstvenu odgovornost, pošto je po dosadašnjim nalazima, u slučaju pada nadstrešnice, očigledno reč o koruptivnom poslu i loše izvedenim radovima. Uz to bi pristalice SNS-a trebalo da učvrsti u uverenju da iza ponovo rasplamsanih protesta navodno ne stoji nezadovoljstvo dela građana stanjem u zemlji, već je to „obojena revolucija“ koju organizuju mrski stranci.
Za takav narativ dobro dođe i „non-pejper“ Dušana Janića, koji i nije neka tajna već dokument sa čijim osnovama su bili upoznati mnogi.
Nadstrešnicu su, znači, navodno srušili nepoznati ljudi, valjda teroristi, da bi pobunili građane da se dignu protiv vlasti, koja inače radi, gradi, Srbiju „diže iz pepela“, nikada bolje nismo živeli…
Građane, koji se bune mesecima, a na protestima širom zemlje okupi se nekada više hiljada ljudi, huškaju i neki mediji i pojedinci iz nevladinog sektora. Primenimo Dekartovu izreku i razmislimo, da li je moguće da su svi zavedeni? Plaćeni? Imam tu i ličnu dilemu. Decenijama radim za medije koje vlast naziva „stranim plaćenicima“, a nikako da stigne neka uplata na moj račun.
Nalazimo se naizgled u bezizlaznoj situaciji. Širom Srbije protesti građana se nastavljaju, počeli kontraprotesti pristalica vlasti, policija selektivno reaguje, svedočimo sukobima, nasilju, koji mogu da se izrode u nešto mnogo ozbiljnije. Vlast očigledno samo nasilnom odgovoru veruje, ali lako je zaključiti da to neće doneti dugoročno rešenje. S druge strane, dijalog nije moguć jer ga sukobljene strane ne žele, a i ne zna se ko bi predstavljao pobunjene građane.
Idemo li ka anarhiji ili jačanju autokratije i pokušaju primene Lukašenkovih metoda na našem brdovitom Balkanu?
Nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost nije bilo izjava zvaničnika, ali se prethodne večeri, ispred oštećenih prostorija SNS-a u Beogradu obratio i predsednik Vučić. Tužan zbog viđenog, hrabrio pristalice. Ponovio antologijsko obećanje: „Uskoro će i metro“.
Setimo se Dekarta i sumnje.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
