Zašto ovakvi protesti ne mogu da pobede Vučića?

Susret i kutijica postali su antologijski jer je reč „resetovanje“ (ponovo postaviti, vratiti u početno stanje) bila pogrešno napisana na ruskom jeziku. Nedostajala su dva slova, pa se u prevodu dobijalo opterećivanje umesto željenog resetovanja. Klinton je davno sišao sa zvanične političke scene, Lavrov se drži, a resetovanje je čini mi se sada potrebnije aktuelnom protestu u Srbiji protiv predsednika Vučića nego Americi i Rusiji. Tramp i Putin će se snaći, da vidimo gde smo mi osam meseci nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, smrti 16 ljudi i protesta koji predvode studenti u blokadi.

Čini mi se, još u ćorsokaku. Predsednik Vučić je više puta proglašavao pobedu, svirao kraj „obojenoj revoluciji“ o čemu čekamo knjigu, pretio, vređao, zvao na dijalog… Poluge vlasti i dalje su čvrsto u njegovim rukama, iako izgleda da mu podrška i popularnost padaju. Studenti su nas oduševljavali akcijama, idejama, mitinzima, spotovima, pobudili nadu da je bolja Srbija moguća. Ali za sada ništa od promena. Ista meta, isto odstojanje osam meseci.

Čekali smo još jedan istorijski miting i bi ga 28. juna u Beogradu. Ljudi neočekivano puno, manje nego u martu, ali 140 hiljada na protestu usred leta je impozantno. Protesti su počeli zbog „krvavih ruku“, a šta čusmo i videsmo? Izuzimajući dva-tri govora, uglavnom nacionalističke žalopojke, mitomaniju, zakletve, kuknjavu „o srpskim nacionalnim pravima“ u okolnim zemljama, kosovskom zavetu, Lazaru, Muratu… Student Nikola Marčetić za kog mi nije jasno zašto toliko vrišti i pada u trans, profesor Milo Lompar, poštovalac osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića, večiti Momčilo Trajković, Nenad Stanić, borac s Košara…

Dragi moji studenti, želite navodno promenu sistema, ali recikliranjem nacionalističkih mitova koje decenijama slušamo, nećete uspeti. Kako ste i zašto od borbe protiv korupcije i kriminala došli do Kosova i Košara? Nisam Srpkinja, ali nemam ništa protiv pokretanja srpskih nacionalnih tema, razumem da mnogi vole da slušaju o navodno svetloj prošlosti, osetljivi su na Kosovo, ali dokle više? Takvi mitovi opijaju i uništavaju ove prostore decenijama. I znate šta – Vučića nećete pobediti nacionalističkom retorikom i ideologijom. On je to doktorirao devedesetih. Oni koji o tadašnjim ratovima govore vama koji tada niste ni rođeni, bez pominjanja odgovornosti Beograda i zločina počinjenih nad drugim narodima, lažu vas i uvlače u svoj krug megalomanskih mitova. Ako na to nasednete, „džabe ste krečili“.

Vidovdanski protest podelio je blok protivnika vlasti na one koji „dižu ruke“ od studenata, jer su razočarani govornicima i govorima i druge kojima su studenti i dalje „svete krave“ koji će Srbiju uvesti u bolju budućnost, a onda je došlo do sukoba sa policijom i masovnih hapšenja studenata i građana. Vlast ih sumnjiči ni manje ni više nego za terorizam i ugrožavanje ustavnog poretka. Prete da se pozabave i nama, nekolicinom medija koje ne kontrolišu. „Resetovala“ se onda javnost, ustala da brani studente i privedene. To nam treba, borba za prava, normalnost, pristojnost, a ne nacionalističko kukumakanje. Za Kosovo malo šta možete da uradite, ali da probamo da sačuvamo Generalštab, Sajam, Jadar, ono trezvenosti i normalnosti što nam je ostalo, da upristojimo Srbiju. Jer u 2025. godini smo, a ne 1389.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.