Foto: Radenko TopalovićU Beogradu, u prostoru Fondacije M90, otvorena je stalna postavka izložbe „Lavirint devedesetih“, koju planiram da posetim i prisetim se tih strašnih godina. Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović autori su ove izložbe koja je ranije viđena u Beogradu, Sarajevu i Podgorici. „Hoćemo da devedesete stavimo u muzej, ne da bismo ih zaboravili, već da bismo o njima stalno razmišljali i da se, kao društva i pojedinci, u njih nikada više ne bismo vratili“, izjavila je svojevremeno istoričarka Dubravka Stojanović. Zato i planiram da vidim ovu izložbu. Nisam mazohista već želim da se ohrabrim. Ako smo to zlo preživeli, preživećemo verujem i ovo.
Devedesete ne samo da ne odlaze u muzej, već se kod nas i svetu stalno dešava nešto što nas na njih podseća. Uzmimo najveće aktuelno svetsko krizno žarište, Bliski istok, izraelsko-iranski i ostale tamošnje ratove. Eli Koen, izraelski ministar za energetiku i infrastrukturu u poseti mestu pogođenom u iranskom napadu, izjavio je: „Za svaku zgradu koju unište u Izraelu, mi ćemo srušiti stotinu u Teheranu i Iranu“. Sto za jednog-jednu, kako to poznato zvuči. Onda je američki predsednik Donald Tramp napravio paralelu između aktuelnog iransko-izraelskog i sukoba između Srbije i Kosova tokom njegovog prvog mandata, koji je, „pretio da preraste u rat, ali je on to sprečio“. Rat na Kosovu se tada davno završio, a tamošnji incidenti, na sreću, ne prelaze u ozbiljnije oružane sukobe i ne mogu se porediti sa Bliskim istokom, ali Trampov stil je tako retro.
Devedesete na američki način, turbo opasno i samoljubivo:“Ja, ja i samo ja“.
Ceo svet posmatra i strahuje zbog Bliskog istoka, ali ništa ne čini da zaustavi genocid u Gazi, napade na Liban i Siriju, a rat sa Iranom preti da se otrgne kontroli. Reakcije na horor na Bliskom istoku, na našim balkanskim prostorima, po običaju, poprima zloslutne razmere. Možda i u drugim delovima sveta reaguju slično, ali kod nas odjednom svi postadosmo stručnjaci za Bliski istok, neki prizivaju Hitlera, drugi krstaške ratove, uz navijanje kao da je sportska utakmica u pitanju, a ne rat u kome ginu ljudi. Kao pacifistkinja, uvek sam protiv rata i žalim žrtve. Nemam nikakve simpatije ni prema teokratskom režimu u Teheranu, ni izraelskoj vladi koja kao da je izgubila razum, već samo prema žrtvama, posebno onima u Gazi jer su oni očigledno u katastrofalnom položaju. Sada ih tek, zbog novog rata, niko ne vidi.
Teokratiji koja religiju zloupotrebljava da bi svoje građane držala u pokornosti nije mesto u 21.veku, ali ni idejama da je jedan narod odabran i da u ostvarenju svojih ciljeva može da uništava šta i koga hoće. Kada to sprovode pripadnici jevrejskog naroda koji je u svojoj istoriji preživeo najveće zlo, to šokira i ruši iluzije u ljudsku vrstu. A svet koji ćuti, ponavlja mantru da Izrael ima pravo da se brani (valjda svaka zemlja ima to pravo) i kome žrtve nisu važne ukoliko nisu određene boje kože, vere i nacije, uništava nadu u postojanje dobra u ljudima. Tačnije, političara.
U vreme pisanja ovog teksta, Tramp je, napuštajući Samit G7 u Kanadi pozvao građane Teherana da odmah napuste grad, što možda nagoveštava da se sprema još veće zlo. Izrael i SAD mogu da sravne Iran sa zemljom i izazovu promenu tamošnje vlasti što im je izgleda važnije nego zaustavljanje iranskog nuklearnog programa. A kada na Bliskom istoku Zapad počne da gradi „demokratiju“, znamo kako izgleda. U poređenju sa tim, naše devedesete su luk i voda.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
