Zemlja tužnih ljudi

Što stignem u Beograd, pogledam ljude na ulicama i deluju mi tužno, nezadovoljno, čak i ljuto. Izuzimam mlade, koji su po pravilu srećni. Kod nas starijih, „osmeh je događaj“, kako je pevao Balašević. Poslednjih meseci postali smo i zemlja ljudi zabrinutih i uplašenih za budućnost. Strah da će duboka politička kriza prerasti u građanski rat, nadvio se nad Srbijom. Kao i strah da li ćemo imati gasa i goriva za zimu. Ako budemo imali „sreće“, nećemo pucati jedni na druge, već ćemo se „samo“ smrzavati i mučiti da kupimo benzin za automobile.

Srbija je ovih dana posebno nesrećna zemlja. Dijana Hrka ispred Skupštine Srbije štrajkuje glađu. Pre svega traži istragu, istinu i kažnjavanje odgovornih za smrti 16 ljudi u Novom Sadu, među kojima je bio i njen sin Stefan. Autoprevoznik Jaćimović je posle višemesečnog mrcvarenja, zaustavljanja, kažnjavanja, kojima je bio izložen zbog besplatne vožnje studenata na proteste širom Srbije, počeo štrajk glađu kod Banovine u Novom Sadu. Pridružio mu se i maloletan sin. Kakva smo zemlja u kojoj se jedna majka za svoje pravo da sazna istinu o smrti deteta, mora da štrajkuje glađu? A jedan otac se štrajkom glađu bori da mu država vrati autobuse i omogući da radi i preživi?

Štrajkovi glađu Hrke i Jaćimovića pokazuju dubinu očaja u kome se nalaze oni lično, ali i naše društvo u celini. Umesto da odgovori razumno, vlast odgovara bahato, agresivno, neljudski. Pesmom i pirotehnikom na majku koja je izgubila sina. Strašno. Bedno. Na AV je izgleda neko uticao pa bar muzike nema ovih dana, a on i pozvao Hrku. No, njegov poziv da dođe u Predsedništvo i da razgovaraju iskren je koliko i raniji apeli na dijalog. Da stanje bude još tragičnije tri mladića su ovih dana preminula pod nerazjašnjenim okolnostima u Kragujevcu, Kraljevu i Šapcu.

Ministar policije Ivica Dačić je saopštio da ni u jednom od tih slučajeva razlog smrti nije bilo postupanje policije. Nažalost, policija je poslednjih meseci s razlogom izgubila poverenje većeg dela građana, te Dačiću mnogi od nas ništa ne veruju.

Naravno da ne treba zloupotrebljavati ove tragične slučajeve, ali šta ćemo ako istraga bude pokazala da je postupanje policije u nekom od ovih slučajeva bilo pogrešno i možda uticalo na smrtni ishod? Naravno MUP će pokušati da zataška, ali to je ponekad nemoguće. Sećate li se Dalibora Dragijevića? Srbija je zemlja nesrećnih ljudi, nerazumnih i korumpiranih političara, koji su se usudili da zgradu Generalštaba, kao da im je dedovina, poklone zetu američkog predsednika. Zbog čega se očekuju novi protesti.

Ministar kulture Nikola Selaković izjavio je nedavno da ga je poznanik još u januaru upozorio da će „jedna obaveštajna služba jedne velike evropske države“ pokušati da spreči rušenje kompleksa Generalštaba, što je omogućeno nedavnim usvajanjem leks specijalisa u Skupštini glasovima vladajuće koalicije, jer ta država u tome vidi „zbližavanje Srbije i SAD na čijem čelu je Donald Tramp“. Dakle, mi što smo protiv poklanjanja i rušenja Generalštaba šurujemo sa stranim službama, a ne vlast koja porodici Tramp poklanja kulturno dobro. Kakva logika aktuelne vlasti. A tek „patriotizam“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.