Jer, da smrti i gladi nema, Vučić ne bi imao ništa

Za promenu režima političara koji je profitirao tokom ratova devedesetih, kada je slao naše tate, braću, muževe, stričeve i ujake…, na ratište, da ginu ili se kompromituju u ratne zločince, zbog ideologije njegovog političkog lidera – osuđenog ratnog zločinca – Vojislava Šešelja.

Reči da opišu tu odvratnost još nisu izmišljene. Reči koje su ubedile moje prijateljice i prijatelje, koleginice i kolege, familiju, da je opravdano ubistvo ljudi zbog drugačije nacinalnosti, političke pripadnosti…, da bi on dobio trosobni stan, tokom NATO bombardovanja 1999. godine, govornicu za Skupštinom Srbije, za kojom poziva na smrt „sto muslimana za jednog Srbina“.

To nije realno da se dogodilo, reći će mnogi, ali jeste, i nažalost – dogodilo se. Otuda i ovoliko suza, nadam se, dok se kroz gradove i sela kreću naša deca koja umesto opozicije, zarobljene u udobnom životu i privilegijama, odbijali su godinama unazad da krenu u takozvanu kampanju „od vrata do vrata“.

Da se pomaknu, da se žrtvuju, kada su već takav poziv odabrali.

Tuga je ogromna. Nema razmere, ko god da ste, kojoj god socijalnoj strukturi da pripadate. I ljudi, ovi ljudi, koji iz svoje bede i siromaštva napadaju studente, učiteljice, učitelje, nastavnice i nastavnike, hoće da ih tuku sa plastičnom kesom u ruci u kojoj nose za svoju porodicu leba i mleka, jer za to jedino i imaju novca, osećaju istu tugu kao i svi drugi protiv kojih su oni stali.

Niko ne želi smrt, siromaštvo… Osim ovih koji kradu, lažu i u smrt šalju sopstveni narod, onaj kojim vladaju. Jer, da smrti i gladi nema, oni ne bi imali ništa. A, sada imaju puno, previše. Pogotovo naš predsednik Aleksandar Vučić.

Glupo je možda podsećati po milijarditi put, ko je naš predsednik.

Zlotvor. Takvog evropski kontinent video nije u novijoj istoriji. To je čovek koji je ljude delio po boji kože, naciji i veri. Kako smo to uspeli da zaboravimo ili da zanemarimo? Pa zato što je on u javnom životu sa najsnažnijim medijskom propagandom prisutan duže od tri decenije.

Ne bi trebalo gajiti nade da su studenti, oni koji nas vode u bolju budućnost, sasvim je izvesno to, izvan te propagande Srpske radikalne stranke u kojoj je Aleksandar Vučić odrastao. Više od tri decenije trovanja javnog prostora i izazivanja osećanja da je svet protiv nas (njih, radikala i pripadnika stranke ratnog zločinca – Slobodana Miloševića) nemoguće je da nema efekte i na najmlađa pokolenja, naša deca, studenti, koji nas vode, bude i obezbeđuju sutra u kojem nećemo da gladujemo i snajpere upiremo u druge narode.

Za našu decu su Albanci, Hrvati i Bošnjaci, međutim, mnogo manji „neprijatelji“ nego za većinu njihovih roditelja. To znam pouzdano, zbog godina koje imam.

Neki od nas se raduju jer je Dodiku zabranjeno da se bavi politikom šest godina, s obzirom na to kakve je sve gadosti izgovarao u odnosu na ljude muslimanske veroispovesti i Bošnjake, dok je za druge upravo to njegova najveća vrednost. Gadno je sedeti sa takvima u istim klupama, iako bi sreća bila neopisivo veća da je Dodik osuđen zbog krađe, ogromnih finansijskih malverzacija, zbog kojih, mnogi poznavaoci prilika i tvrde da bi u svakoj normalnijoj državi bio osuđen na višedecenijske kazne zatvora.

Ali, tako je to u većini država bivše Jugoslavije. Vređaj zbog boje kože, vere i nacije, udri po sirotinji i huškaj ih na rat i mržnju, te uživaj u svekolikom bogatstvu i privilegijama.

Možda da živimo za dan u kojem će ratnom huškaču, profiteru i korupcionaškom političkom lideru zabraniti političko i javno delovanje, poput njegovog ortaka Milorada Dodika, pa makar bilo na mesec dana… – Aleksandru Vučiću.

Da pronađemo poneki citat koji ilustruje ovu žudnju već je dosadno i ponavaljuće, na „prvu loptu“ što bi se reklo…

Ko to ne zna, daleko mu lepa kuća, za sada još ne putujuća…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.