Petsto kinti

Primetno je da gledaju u sat, da imaju jasno definisano vreme za zaradu dnevnice. Viču, urlaju, vređaju i prete i onda, kada glavni od njih pogleda u sat, okrenu se, i poput robota, mirno napuste mesto na kojem su do sekund ranije na najvulgarniji i najbesniji način slali poruke određenoj grupi ljudi.

Takođe, primetno je da, zapravo, uprkos snažnom spoljašnjem utisku, nemaju nikakav emotivni, intelektualni, odnosno ideološki utvrđen odnos prema svom zadatku. Sve im se pomešalo… Izbegavaju kontakt očima, smejulje se, stavljaju marame i kriju se iza transparenata sa besmislenim, manipulišućim i lažnim porukama. Tek poneki od njih je ozbiljan, sa uočljivom spremnošću da zaista stanu iza svojih reči.

Reč je o deci, klincima, uglavnom mladićima, koji dolaze na manifestacije koje se upriličavaju u formi tribina ili tematskih događaja, sa kritičkim izrazom prema vlastima ili odnosu celokupne elite, i pozicione i opozicione, u odnosu na ključne državne teme, poput genocida, ratnih zločina, etničkih čišćenja, u kojima je Srbija kao država učestvovala i inicirala ih.

NJihova mržnja je plaćena i podstaknuta od strane, razume se, najviših državnih zvaničnika i državne politike, pa je, istovremeno, najljuća prema opozicionim liderima. Stoga, na okupljanje i pojavljivanje opozicionih predstavnika, dolaze ona malo starija deca, iz čijih očiju seva mržnja i spremnost na direktno nasilje. Posmatrajući takve slučajeve, u odnosu na one malignije, a kojima je autorka ovih redova prisustvovala, pomislite da su opozicioni lideri zaista u nesaglasju sa vlašću. Da je reč o istinskim političkim neprijateljima, političarima koji imaju ozbiljno razmimoilaženje u stavovima.

Jer, neistomišljenici se okupljaju oko različitih pristupa, odnosa prema ključnim društvenim temama, korupciji, odgovornosti prema ratnozločinačkoj prošlosti, rešavanju ključnih problema i pitanja, poput kosovskog čvora, evropskih i atlantskih integracija, zakona i načina uređenja socijalnog, zdravstvenog i obrazovnog sistema.

Sličnosti između pozicionih i opozicionih lidera u ovim pitanjima, međutim, gotovo da su neprimetne. Glavni opozicionari, oni merljivi u procentima glasova koje bi osvojili na izborima, saglasni su oko osnovnih vrednosti i, takođe, merila civilizacijskog odnosa ovdašnjeg društva prema problemima koje ga određuju. Čak i ako preskočimo pitanja poput onih najgorih, najbrutalnijih i najautentičnijih, poput genocida i ratnih zločina, u čemu, između njih (vlasti i relevantne opozicije) postoji apsolutno saglasje u relativizaciji i negiranju, zataškavanju i daljem sramoćenju sopstvenog naroda, zarad očuvanja blagostanja ratnog profiterstva nekolicine zlikovaca iz srži državnog ratno zločinačkog aparata, vidi se podudarnost čak i u osnovnim egzistencijalnim i ekonomskim pitanjima.

Brigu i smisao svog delovanja jasno je da opoziciona elita ne vidi u odbrani najsiromašnijih i najugroženijih koji se nalaze na udaru aktuelne korumpirane i lopovske vlasti. Oni se, pre svega, bore da se njihov glas čuje u u kontekstu toga da je vlast „izdala Kosovo“, da „pregovara sa Šiptarima“ da je načelno „izdajnička“, da sarađuje sa „onima koji su bombardovali Srbiju“… i slične, po javni interes užasno štetne teme i situacije.

Neće se udružiti da spreče potpuno odsečenu od realnosti, korumpiranu i tajkunsku vlast, koja izbacuje na ulicu obične ljude, žrtve ratne zločinačke i tajkunske politike, zbog par neplaćenih računa za infostan… Nisu o tome ni obavešteni, jer, jasno je, oni žive sličnim „običnim“ životima kao predstavnici prethodnih vlasti, duboko zaronjenoj u tranzicijskom zločinu nad najsiromašnijim našim sugrađanima. Među njima su, razume se, i oni momci nasilnici sa početka ove kolumne. Deca koja zarađuju na tome da zastrašuju i vređaju jedine pripadnike ovog društva kojima je stalo do njihove sudbine. Doduše, onih koji nemaju da im iz džepa daju po petsto kinti da salutiraju naci pozdravima kako bi odbranili navodni sopstveni integritet.