Hoću da kažem da žitelji Kitaj Goroda iz principa ne odlaze na sahrane preminulih Euromahaldžija, a tek ovi ne pohode sahrane Kitajgrađana, seljački aparthejd je tu neumoljiv – pojaviš li se, daleko bilo, na nekoj politički nekorektnoj sahrani, na tebe odmah pada sumnja na izdaju ili kolaboraciju.

Uverio sam se u to u subotu, na kremaciji Predraga Ejdsua, čiji će se odlazak sa političke i javne scene tek osetiti jer se svestrani i predani ljudi poput Pece ubrzano proređuju, a više se, tvrd vam stojim, neće rađati. Pošteno govoreći – takve i ne zaslužujemo, a one kakve zaslužujemo, redovno i dobijamo, pa im, da se Vlasi ne dosete, spočitamo da su oni krivi za to što ne zaslužujemo ništa bolje.

Znate kako to Srbiji ide, kad se vratiš sa neke sahrane, odmah te salete pitanjima tipa je li, bogati, kakva je bila sahrana, je li bilo puno naroda, ko je sve bio, a ko nije bio, i pročaja, pa ću, poštujući nekrofilnu tradiciju, izaći u susret vašoj pogrebnoj radoznalosti i odati tajnu, koja je ipak procurela u novine.

Na Pecinoj sahrani pojavio se, naime, i Ivica Dačić. Ja ga, lično, nisam video, što znači da nije došao u državnoj pompi i iz marketinških razloga, jer mu je u izbornoj bazi, „na vrhu“ i „na vladi“ – iz opštepoznatih razloga – prisustvo na Pecinoj sahrani zacelo moglo doneto samo negativne poene, a možda i sumnjičenja za izdaju „ideje“.

Ako na kremaciji Ivicu nisam video, što no kažu upremase, ne znači da nisam čuo da je tu. Čim se, dakle, Dačić, za mene neopaženo, pojavio na Novom groblju, među okupljenima se proneo glas o iritirajućem prisustvu njegovog stranog tela i momentalno su usledili ibret komentari a da otkuda on tu, šta on tu traži, to je skandal. I pročaja. Pošteno govoreći i meni je prva pomisao bila da je malo čudno što je Dačić došao na Ejdusovu sahranu, ali već druga pomisao mi je bila da je sasvim normalno da se na sahrani jednog tako velikog glumca pojavi visoki državni dužnosnik, a da nije normalno što se tu nije pojavilo više njih, uključujući možda i NJega Vrhovnog lično, kao što je to u civilizovanim državama, ali ne i u Srbiji, sasvim normalno.

Nemojte sad očekivati da vam ispredem sladunjavu priču ostarelih hipika iz Manježa o smrti koja, bajagi, briše sve razlike i ukida sve omraze, ali ću vam ipak skrenuti pažnju da će nas psihologija (tačnije psihopatologija) saglasno kojoj je za prisustvovanje nekoj sahrani potreban sertifikat o moralno političkoj podobnosti, na kraju dovesti do toga da će najugledniji pokojnici biti oni kojima niko ne dođe na sahranu.