Beograd na Bojani

… ali mi je upalo u oči da nedostaje Referendumski Lopov – koga, kao božemeprosti, ženskog polnog organa uvek mora biti u blizini nekog dima – ali i vekovni srpski usual suspect, Vila Skadarlija, ista ona što je u Skadru na Bojani, gradu pobratimu Beograda na vodi, noću „obaljivala sve što majstori prekodan sagrade…“

Nema izgleda druge vodenim neimarima nego da slede svetlu tradiciju srpske epske arhitekture i da u temelje grada na vodi umesto Stoje i Stojana, uzidaju Đilasa i Šapića, recimo, a ako možda mislite da se sprdam – ili da čak ni to ne bi zaustavilo diverzije – to samo znači da potcenjujete moć mitologije i vlaške magije. Da bih vam dokazao da ste u krivu, podsetiću vas da je moja malenkost – i to bez pomoći vile – vaktile sprečila izgradnju jedne skalamerije državnog, a možda i šireg značaja.

Sećate li se kad se šćaše po zemlji Srbiji da se diže zid protiv navale u ono vreme vrlo popularnih migranata. Ako se sećate, setićete se i da je glavni zagovornik – da ne kažem baš neimar – podizanja antimigrantskog zida bio Nenad Popović, biznismen rusko-serbski, sada ministar nečega u vladi Ane Brnabićeve. Uprkos svesrdnom Popovićevom zalaganju, antimigracionom zidu nije baš najbolje išlo, pa je moja malenkost, šeret kakva je, Popoviću predložila da stvar potpomogne tako što će dati uzidati u temelje zida, s tim da mu se u visini usta ostavi otvor preko koga bi se žrtveni uzidanik zalagao baluga kavijarom i votkom.

Pročitavši dobronamerni predlog, Popović je momentalno pao u stravičan amok, presavio tabak, pozvao se na zakon o štampi i sa stranica Danasa me optužio za ubilačke namere sa elementima sadizma, iz čega sam ja izvukao zaključak da Popović bezrezervno veruje u delotvornost uziđivanja ljudskih bića u temelje ruševnih građevina, ali da mu se – kao i „više nego ubedljivoj“ većini gorljivih srpskih patriota – samo ne sviđa ideja da on pogine za otadžbinu ili da (u datom slučaju) bude zazidan na polzu otačastva.

Popović se, dakle, nije dao uzidati u temelje zida! Blagovremeno je alarmirao javnost i osujetio moje zločinačke namere, ali – možete vi misliti šta god hoćete – zahvaljujući tome ni zid nije sagrađen, što je, kad malo bolje razmislim, prava šteta, ponajpre zato što su izvesne burazerske firme ostale bez ćoravog posla i lepog profita, a potom zato što bismo sada, kada su migrante prekrili snegovi, ruzmarin i šaš – na tom zidu mogli napisati BERLINSKI pa ga konačno srušiti, a za posao rušenja angažovati iste burazerske firme.