Pre neki dan u Famozno je uvedena nova rubrika – nazovimo je „znatiželjni komentatori pitaju, zahvalni autor odgovara“ – u kojoj sam komentatoru „nebitnom“ pojasnio šta je to Kitaj Gorod, danas ću komentatoru „Mići“ odgovoriti na interesantno pitanje: „Zašto, Base, ne šalješ i Vučiću SMS-ove, kao što si ih slao Jex Tadiću“.
Pitanje je, da kažemo, filozofskije nego što izgleda na prvo čitanje i u suštini se svodi na (nepostavljeno) potpitanje – da li sam ja možda očekivao da će moji SMS-ovi izvršiti nekakav (para)politički uticaj na Jego tadašnje Sijatelstvo i da li Vučiću SMS-ove ne pišem zato što pretpostavljam da ih On Vrhovni ne bi ni pročitao?
Da bih „Mići“ odgovorio na gornja pitanja, neophodan je mali uvod posvećen štampi i njenom uticaju na istoriju i život, a da bih to slikovito predstavio, zamislimo najpre bioskopsku salu u kojoj, usred predstave, neki šaljivčina, ustane i vikne: „poštovani, gledaoci, posle predstave svi ćete na izlazu dobiti po ček na hiljadu evra“. Šta mislite kako bi na to reagovao cenjeni publikum? „Ćuti budalo“, eto, tako bi uglas povikali gledaoci, čak i u (doduše malo verovatnom) slučaju da se zaista našao neki poludeli filantrop spreman da posetiocima bioskopa pokloni po hiljadu evra. A koliko ih je u poslednje vreme (mislim na filmofile) ne bi to bio ni neki naročit trošak.
A znate li šta biva kad neki opakiji šaljivčina – a i takvih se nađe – usred bioskopske predstave poviče – „požar“. E, tada – sve da požara nema, kao što ga obično i nema – nastaje opšta bežanija i krkljanac u kome, kad do njega dođe, izgine više ljudi nego što bi stradalo u požaru. E, upravo tako vam je i sa štampom, a naročito sa štampom u državama poput Srbije koje rade na principu ekspres lonca i neprestanog vikanja „požar“.
Hoću da kažem sledeće: sve kada bi Famozno (i sve druge kolumne u Srbiji) pisali jedan dan Bizmark, drugi dan Čerčil, a treći De Gol, uticaj tih pisanija na misaone tokove i političke odluke Naših Vrhovnih (svih boja) bio bi ravan Pengovim mudima, a to zato što su politike Bizmarka, Čerčila i De Gola – grubo opisane, naravno – bile politike regulacije i smanjivanja pritisaka i obećavanja čekova od hiljadu evra, a takve politike su nespojive sa našom junačkom tradicijom i našim stradalnim identitetom.
Znajući sve to dobro – a znajući da i JexS i On Vrhovni to vrlo dobro znaju – SMS-ove JeXS-u sam pisao iz zajebantskih pobuda, ali ipak ne dibidus bez nade da će se dogoditi čudo koje je jedan novinski članak priredio meni. Evo o čemu se radi. Pre iha-ha godina, pade mi na pamet da za potrebe jednog romana smislim prezime koje ne postoji u Srbiji. I smislih ga – Majmunović. Roman bi objavljen, prođoše dve-tri godine, kad jednog jutra u novinama ugledah naslov: „Majmunović ubio komšiju u svađi oko sulundara“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
