Vidim da je arhitekta Dragoljub Bakić stao na branik tašmajdanskog spomenika patrijarhu Pavlu i da smatra da ta urađevina uopšte nije toliko loša koliko se o njoj govori, a da samo ima peh što je postavljena na pogrešnom mestu – na tramvajskoj stanici.
Što je mnogo mnogo je, kaže gospodin Bakić, od koga sam ipak očekivao da ne deli mišljenje N. N. komentatora koji onomad istim povodom napisa – „nije važno kako izgleda, važno je šta predstavlja“. Treba li uopšte reći – mada današnja kolumna nije mesto da se to kaže – da nas je vekovno neobraćanje pažnje na izgled i davanje značaja „predstavljanju“ na kraju dovelo do toga da izgledamo kao ruglo i da ne predstavljamo ama baš ništa.
Skulptura Zorana Maleša zacelo ne spada među najgore spomeničke sekundarne sirovine kojima je – po principu nije važno kako izgleda, važno je šta predstavlja – Srbija dodatno naružena u poslednje dve decenije. U poređenju, recimo, sa skalamerijama dvorske klesarke Referendumskog Lopova (zaboravio sam kako se zove) Malešev patrijarh izgleda kao da je izašao ispod Rodenovog dleta.
Hajde da malo „spustim loptu“ pa da kažem da tu nije toliko problem Maleševo umeće – koje je možebiti zavidno – koliko preambicioznost poduhvata u koji se upustio, a u koji se ni Roden ne bi upuštao. Vajarstvo je, naime, „najmaterijalnija“ i „najgrublja“ grana likovne umetnosti, sledstveno nema tog majstora – niti će ga biti – koji je u stanju da u trodimenzionalnom prostoru i u opipljivoj materiji izobrazi „meditaciju“, „levitaciju“, „prozračnost“, ostavimo sad po strani što patrijarh Pavle nije „meditirao“ i „levitirao“, jer nije bio mađioničar i fakir, nego kaluđer.
Tu i jeste problem. Figura kaluđera je vajarska kvadratura kruga. Kaluđer se naime (realističkim postupkom) ne može predstaviti drugačije do u mantiji, a kad ga predstaviš u mantiji – svejedno da li je u pitanju granit, mermer ili bronza – šta god da uradiš, uvek dobiješ nešto bezoblično ili u (u boljem slučaju) izduženo zvono sa veštački nasađenom glavom.
Maleš je očigledno bio svestan toga, pa je pokušao da grubost materijala prevaziđe opisanim intervencijama, u čemu nije uspeo – posledično spomenik uopšte ne deluje „duhovno“, nego sakato ili čak nedovršeno – ali je ipak uspeo da patrijarhova figura ne postane pobratim onog aerodromskog Tesle Robokapa ili čačanskog Vojvode Stepe u vojvodskoj uniformi, ali u uzrastu od deset godina.
Nije, međutim, samo grubost materije glavni razlog sve učestanijih (i sve jezivijih) izliva „duhovne vertikale“ u bronzu, pre bih ja to pripisao „grubosti“ vremena čiji nas sumanuti meandri vode sve bliže trenutku kada će sa kvartovskih kazana biti deljene porcije govana koje će narodne mase u slast kusati jer će im šef kujne objasniti da nije važno kako govna izgledaju i da je važno da „predstavljaju“ gulaš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
