Bronzani gulaš

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Eto, vidite? I Basara uviđa da se sprema napredak. Umesto sendviča, za obožavaoce, u pripremi je specijal SNS gulaš.

2. Basara je od samog početka zapao u tako strasnu kritiku savremene umetnosti, da sam se pobojao da u ovoj kolumni neće biti ništa od klozeta, sranja i govana. Ali j,e od silnog lupanja po laptopu, splasnuo, pa se ipak na kraju izvadio „ukusnim“ poređenjem umetnosi sa njegovim omiljenim artefaktom, govnima u vidu toplog obroka.

3. Basara se ipak odao. On, što si tiče umetnosti, nije ni za dlaku odmakao od tzv. realističkog postupka. Sa takvim dometom znanja i nije mogao da odmakne dalje od spomenika Knezu Mihailu i Kralju Petru i od shvatanja da se kaluđer mora pretstaviti u mantiji. Kaluđer, nartočito aki ima čin vladfike ili viši, može lepo da se pretdstavi i u džipu.

4. Ujka Bas solidan. Šta solidan, odličan.

5. Nije mi jasno što se umetnici bakću sa pravljenjem spomenika poznatim ličnostima. Bolje da taj posao ustupe Basari i ostlim „stručnim“ kritičarima, nego da čitaju i slušaju kako ih ovi pljuju.

6. Kakav filing, kakva suptilnost u izboru komentara! Gulaš za Moderatora!

7. I zamisli Bas, dodje covek na kazan pa pita koji je to gulas. A kazandzija mu kaze govedji na sta dobije odgovor srecnika da je to super jer on ne jede svinjski!!!

8. Poštovani gospodine Basara,
   Mislim da Vas je prečesto korišćenje vulgarnosti u Vašoj književnosti odvelo od spoznaje istinskog umetničkog dela.
   Žao mi je što ste toliko prisutni u tragičnoj srpskoj matici izrugivanja. Umetnik to sebi ne sme da dopusti.
   Možda Vam smeta što skulptura Patrijarha ne psuje, ne izruguje se, što je poetična na način koji Vi možda više i ne razumete?

   Ne sećam se da sam od Vas čuo, ili pročitao bilo šta lepo o nekome.

   1. zato i jeste dobar.ne trebaju nam pohvale za one koji prave kao ni za one koji redovno jedu gulas.

9. Заинтересован посматрач би могао да се сложи са многим досеткама о окривљеном (споменику). Проблем је што ове „досетке“ индиректно и симболично нарушавају „корозиону постојаност” особе којој је споменик посвећен. И овде се осмех пажљивог читаоца одвије до пола што је упозоравајуће емотивно/интелектуално стање. Оволико.

10. Kolumnisti bi se najvise dopao, a verujte mi da nepogresivo cenim ukuse, spomenik patrijarhu Pavlu u obliku polomljene vostanice ciji plamen stremi, a gde bi nego u visinu. Kada pridjete sveci senzori pokreta I verske opredeljenosti vas detektuju i aktiviraju tihi glas koji izgovara „Oce nas“. Ovde na scenu stupam ja sa predlogom unapredjenja Srbljanovickinog koncepta. Naime, u spomenik, tj. svecu treba ugraditi aparat, nesto slicno dzuboksu ili automatima za kupovinu pica. Pridjes, izaberes koju molitvu ili besedu hoces da cujes I ubacis kintu. Recimo, ubacite crvenu i kazete: oce nas, jel moze jedan Oce nas.
    Drugo, kolumnista je bas skroman kada kaze da je vajarski zanat najtezi. Meni se cini da ni sa recima nije lako. Recimo, sednes sa namerom da napises novi Lament nad Beogradom, a ono iz pisace masine izadje lament na klozetskoj solji. Pa ti sad vidi kada ces da udjes u SANU.

11. Spomenik patrijarhu Pavlu i nije toliko loš, a čak mi se i dopada obrazloženje (ako je tačno) da je autor na taj način hteo da naglasi da još nismo uspeli da nađemo oslonac, stajnu tačku, sidro, u našoj političkoj i nacionalnoj filozofiji. Čini mi se da je s pravoslavnog aspekta sporno na takav vajarski način prikazivati ličnosti iz crkvene istorije, mislim da je bio problem s naše strane i na početku ovog veka (drugi ovo svakako znaju bolje) i da se postavi spomenik Sv.Savi ispred Hrama na Vračaru (na ruskom jeziku) i da je to urađeno tek na intervenciju Ruske pravoslavne crkve. Meni je opet mnogo veći problem sa estetske strane ne toliko spomenik patrijarhu Pavlu već nešto mnogo krupnije npr. pomenuti Hram Sv.Save na Vračaru koji veoma liči na Plavu džamiju ili džamiju Ejup Sultana u Istanbulu. Samo fale oni minareti sa strane a kako idu stvari neko verovatno i o tome sneva ili razmišlja. Ima toliko drugih lepših crkava i naših manastira, izgrađenih u izvornijem srpskom duhu, mogli smo malo i da tu damo mašti na volju, napravimo nešto u duhu gotskih katedrala ili nekih lepših ruskih crkava i slično, ali kada je po tom pitanju prevladao retrogradni-palanački duh, zašto se to ne bi dešavalo i na manje važnim objektima i spomenicima.

    1. Sad, tesko da je Aleksandra Deroka zaposeo retrogradni-palanacki duh kada je projektovao hram, ali hajde …. ukusi su tu da se oko njih sporimo. A sto se tice izvornog srpskog duha u arhitekturi, to je, koliko se ja razumem u istoriju likovne umetnosti i arhitekture, neomalterisana fasada po cemu su nasa sela i gradovi prepoznatljivi u celom svetu. Ono, sazidas kucu ili crkvu do prve ploce, uselise se, prikljucis se divlje na vodu i struju, i vozdra, bog da te vidi.

       1. Može se to (oko izvornog srpskog duha) i tako gledati, na negativniji način, ali verujem da postoji i pozitivniji način, pa sledstveno nije zgoreg malo podići lestvicu. Postoji u arhitekturi i nešto što se zove Srpska kuća i što ne izgleda loše u estetskom smislu. Dopada mi se što ste u Vašem komentaru naveli rečenicu…“ukusi su tu da se oko njih sporimo“, to govori pozitivno o Vama jer niste pribegli oveštaloj frazi da se o ukusima ne raspravlja, mada svi mi to radimo stalno, na ovaj ili onaj način.

12. Pokusaj ga u slast, Moderatore!

13. tAKO JE.