Kao što ste se, pretpostavljam, iz nekih ranijih kolumni obavestili, moja malenkost je krajnje skeptična prema „davaocima podrške“, sledstveno čemu je vaktile u isti koš ubacila i Noama Čomskog i Bernara Anri-Levija bez obzira na drastične razlike u njihovim bojama.
Evo zašto je tome tako. „Davanje podrške“ ne zahteva nikakav napor, ništa ne košta, a donosi solidan profit, ne nužno u takozvanoj naturi – mada i toga biva – ali obrni okreni davaoci podrške uvek vide mnogo više vajde nego ono i oni (što) koje podržavaju. Kao ovlašćeni sudski tumač sa zaumnog na kolokvijalni srpski odgovorno tvrdim da „dajem podršku“ uvek znači sledeće: „evo, ja sam vas podržao, vi sad nemojte crkavati od gladi ili nemojte biti bombardovani ili uradite to što ste naumili – nepotrebno precrtati – a sad, ako ipak pocrkate od gladi, ako vas bombarduju ili ako ne uradite to što ste naumili, šta da se radi, ja vam podršku dadoh, dušu svoju spasih, ali eto, nisu me poslušali. Ili vi niste znali da iskoristite moju podršku.
Dokonali ste valjda dosad da je tema naše današnje kolumne najnovija srpska podela (dodao bih i moda) – davanje i oduzimanje podrške građanskim protestima. Juče smo obradili slučaj oduzimača, NJ. S. Irineja, danas je na redu slučaj davaoca, Čede Čupića, koji je – osim što je protestima dao podršku – dao i izjavu da Vučić, slobodno citiram, „ako ima svesti i savesti, promptno mora dati ostavku“.
Čeda Čupić govori – mada sam siguran da tako ne misli, iako naivčine navraća da tako misle – kao famozni studentski protesti iz 68 – zahteva, dakle, nemoguće i hoće ga odmah. Rekoh „zahteva nemoguće“ zato što u istoriji ljudskog roda nije zabeležen slučaj – bar meni takav nije poznat – da je neki knjaz/kralj/predsednik dao ostavku pod pritiskom svesti i savesti. Najdalje (i najbolje) dokle je ljudski rod za sada dogurao jeste da kneževi zemaljski sa vlasti odstupe pod pritiskom izgubljenih izbora.
I to, bi držim, trebalo da bude i maksimalistički cilj građanskih protesta – trasiranje puta ka sledećim parlamentarnim (predsedničkim, lokalnim) izborima koji će se održavati pod uslovima jednakim za sve, pa onda šta kome Bog i glasači daju.
Sve drugo značilo bi pretvaranje građanskih protesta u kozačku skupštinu bez kozačke energije, a naročito bez kozačkih muda. Sledeći, manje maksimalan (a mnogo teži) cilj protesta bio bi – produžavanje (pre)kratkih fitilja, što će reći odustajanje od srpskog usuda, očekivanja da se stvar smandrlja, reši prekonoć, pa da se posle dugo i srećno živi. Utuvite, protestanti, ovde se radi (ako se uopšte radi) o procesu oslobađanja i emancipacije dugog trajanja koji – još crnja vest – nema kraja. Čim pomislimo, gotov(o) je, završili smo posao, neki davač se pretvara u preduzimača i sve kreće ispočetka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
