Desanka & Ceca

Dobijam tako proteklih dana SMS-ovima ali i usmenim putem pritužbe da je Famozno – tako kažu tužibabe – postalo isuviše apolitično. Sumnjičenja da se „grebem“ za ambasadu u Paramaribu su, doduše, utihnula, pretpostavljam zbog zastarelosti. Moje lične, ne zastarelosti sumnjičenja.

Ima tako reći i pojmova koji ostaju u opticaju dugo nakon što zbog preterane upotrebe (a naročito zloupotrebe) njihova značenje iščile ili poprime sasvim drugačiji smisao. Obesmišljavanje reči i pojmova – koje je globalni proces, ali u kome je Srbija vodeća sila – ume da ode tako daleko da ćete danas – samo li vam se omakne, pa se nekom poznaniku obratite sa „brate“, što je u ne tako davna vremena bilo uobičajeno – biti smatrani kriminalcem. Možda i s pravom, rekao bi neki cinik.

Ali i cinizam ima svoja ograničenja. Možda bi samo Magnus & Bunker, legendarni tandem stripadžija, najrecentnijoj političkoj govoranciji militarnog popečitelja, Vulina, mogao udahnuti malčice sarkastičnog smisla u nekoj od epizoda Alana Forda. Poslušajte samo odlomak iz pomenute govorancije: „Večeras, na praznik (Vojske Srbije, prim. S. B.), kada se vratite svojim kućama i uđete u njih krišom, skoro kradom, kad se vratite sa svojih divnih dužnosti, odložite uniformu, hoću da pomilujete svoju decu, ne budeći ih. Pomilujte ih onako kako samo otac zna, da vas ne vide, da ne pomisle da ste se raznežili, i pokrijte ih, onako kako samo majka ume i sme. I nad njihovim snom bez glasa, molite molitvu, koju vaš narod, srpski narod, već hiljadu godina moli, i od boga i od ljudi.“

Zar vam gorecitirano ne zvuči kao solilokvij nekakve poludele Desanke Maksimović-u-pokušaju, koja se pride nagutala LSD-ja, ili kao motivacioni govor za polaznice kursa dečijih negovateljica, a ne kao obraćanje starešinama i vojnicima. Sad dobro pazite ‘vamo. Vulin (i bezbrojni njemu slični) ne upropašćavaju i ne banalizuju politiku, nego pustoše jezik i obesmišljavaju možda jedina preostala osećanja bliskosti koju roditelji – po sili prirode, ne po Vulinovom naređenju – još uvek osećaju prema deci.

Ili kako pisati o kulturnoj, recimo, politici – što smo subotom redovno činili – u zemlji u kojoj se u radnim sveskama za učenike petog razreda, umesto Desankinih, štampaju stihovi Cece Ražnjatović, pa se, posle, kao podigne neka omanja furtutma, posle koje će – čim se galama utiša – u radnim sveskama biti odštampano stihotvorenije Mice Trofrtaljke. Ali strpite se. Biće i politike. Serdar Vojo ide sutra u Hrtkovce. Biće iha-ha politike.