Dijalektika organizacije

Kažem „nepostojećeg“ zato što tu nikakve dijalektike nema. Pustite na televiziji snimak protestne povorke iz 1997. umesto ove koja se sada valja beogradskim ulicama, razliku nećete uočiti – pištaljke, karnevalizacija, gromopucatelni baneri i upražnjavanje starog srpskog zanata – davanja podrške, kojom je proteste obdario čak i Radoš Ljušić, što je stvar zbog koje bi Vučić trebalo žestoko da se zabrine, a vi nagađajte zašto.

Da sam na mestu „vanstranačkih“ i apolitičnih organizatora građanskih protesta, ja bih svim davaocima podrške koji na protestima aktivno ne učestvuju, podršku ekspresno vratio sa napomenom da je nabiju u klozetsku metaforu i sledećim objašnjenjem – nama ne treba načelna podrška najumnijih srpskih glava, profesora, pjevača i zabavljača nego strpljiv rad organizatora koji ne moraju nužno imati diplomu Fakulteta organizacionih nauka.

Istorija nas – crno na belo – poučava da su u Srbiji, tokom dvesta i kusur godina njenog avanturističkog životarenja i potucanja uspevale da se organizuju samo dve političke „opcije“ – radikali i komunisti – i to poglavito zato što su sistematski zatirali sve druge opcije, koje, opet, nisu bivale zatirane zbog kosmičke sile i nepravde, nego zato što nisu uspevale da se organizuju. Bilo je, doduše, nekoliko hvale vrednih pokušaja da se organizuju – poslednji je umalo uspeo – ali sve je to propadalo, ne zbog radikalsko-komunističkih kontrarevolucija, nego zbog unutrašnje drljavosti i alavosti nedovoljno dobro organizovanih šatro liberala.

Tako je bilo u osvit srpske državnosti, tako je i danas, u njen sumrak. Jedine dve funkcionalno organizovane političke partije u Srbiji i dalje su komunistička (prerušena u SPS) i radikalna, maskirana u SNS. Setimo se lekcije u kojoj smo govorili da političke partije nastoje da državu ustroje onako kako su su ustrojile same sebe – pa dokonajmo da su SNS i SPS Srbiju uredile po meri samih sebe i svog simpatizerstva – u slučaju komunista kao kolohoz, u radikalskom slučaju kao zemljoradničku zadrugu, što mu dođe na isto, samo sa „obrnutim predznakom“.

Tako je, rekoh, bilo, tako će i ostati, svejedno što se takvo „uređenje“ – anahrono u zametku i s protokom vremena sve anahronije – mnogima u Srbiji (uključujući i mene) uopšte ne dopada. Duvanjem u pištaljke, bazanjem po ulicama, apelovanjem na Vučićevu „svest i savest“ ili – još tupoumnije – pucanjem iz praznih pušaka i uzimanjem podrški, ama baš ništa se neće postići. Bez osnivanja dobro organizovanog negalamdijskog političkog stanja, džaba će građanski protesti krečiti.