Jeste da temperature nisu baš letnje, ali leto je dobrano poodmaklo, osim A. Vulina – valjda u svojstvu dežurnog – ostali su se državnici i luping-majstori serbski ućutali ili otišli na odmore po „egzotičnim turističkim destinacijama, pičvajza vrednog pomena nema ni na pomolu, tako da je i poslovično oštri Slaviša Lekić počeo da piše o kucama.
Sledstveno je i moja malenkost u oskudaciji teme za satiru ili makar sprdačinu – bila prinuđena da, posle dužeg vremena, svrati na sajt NSPM ne bi li našla inspiraciju. A tamo, na NSPM-ovom sajtu, naleteh na tekst Marinka M. Vučinića naslova dovoljno intrigantnog – „Vučić i „braća“ Bugari i Nemci“ – da me namami na čitanije kratakog, ali jebitačnog Marinkovog referata.
Šta, dakle, piše Marinko? Nakon što je kao epigraf naveo dve – ruku na srce pomalo dupeuvlakačke izjave NJega Vrhovnog glede Nemaca i Bugara – M.M. V. piše (uglavnom prepričavam) da A.V. u svom konvertitskom zanosu namerno prenebregava „elementarne činjenice koje su pratile naše često tragične odnose s Nemcima i Bugarima“.
Paragraf-dva ispod, Marinko umilno glagolji da niko ne bi trebalo da ima „ništa protiv razvijanja dobrih privrednih i političkih odnosa sa Bugarskom i Nemačkom, ali “ zašto je potrebno govoriti o bratstvu tamo gde njega teško može biti, jer za to ne postoji elementarno istorijsko opravdanje“, pita se M.M. V, veliki poklonik reči „elementarno“.
E sad, međunarodnih bratstava i bratimljenja što se tiče, prema njima sam skeptičan možda i više nego Marinko V. samo mi se učinilo da cenjeni NSPM-ov autor ne zazire toliko od (apsurdne) mogućnosti da se Nemci, Bugari i Srbi pobratime, koliko žali što su Nemačka i Bugarska na rang listi srpskih mržnji spali na niske grane, daleko ispod Hrvata i Albanaca, što bi – ako to, daleko bilo, preraste u trend – na kraju moglo rezultirati slabljenjem mržnje i prema drugopomenutima (a prvoplasiranima) Albancima i Hrvatima, a što bi – saglasno Marinkovom smatranju – „izmenilo istorijsku svest srpskog naroda“, na čemu konvertit, Vučić – takođe po Marinkom smatranju – zdušno radi.
A zašto su Marinku i Marinku sličnima, a legion je ime, toliko potrebni ovekovečeni neprijatelji – i kakva je to „istorijska svest – objasnila je u tekstu na sajtu Peščanika Dubravka Stojanović na primeru srpske iskonske, još uvek žive, mada donekle zapretene (a odnedavno i politički neprobitačne) mržnje prema Turcima. „Turci su ključni sastojak srpske istorijske svesti“, piše Stojanovićeva i pojašnjava: „Pad Srbije pod Turke (doduše malo ko zna kad se to stvarno dogodilo) je orijentir u vremenu, granica između stare i nove ere. To je i iracionalno rešenje za nagomilane probleme. Turci su rešenje za sve. Ulice su prljave zbog tih 500 godina; nemamo demokratske tradicije zbog tog nesrećnog nasleđa; toaleti su zapušteni zbog tog jarma… To je naše kolektivno „nesrećno detinjstvo“, trauma koja dalje oslobađa od svake odgovornosti.“ Puca li vam sad nešto pred očima, a đuturumi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
