Moram dobro paziti šta radim jer ova kolumna neće podeliti efemernu sudbinu svojih brojnih sestara; biće čitana mesecima, a možda – ko zna – i godinama zato što će se nakon današnje premijere pojaviti na kraju novog jelovnika italijanskog restorana Pomodoro, dizajniranog kao primerak Danasa.
Interesantna je to ideja, pogotovo za mene, koji još dobro pamtim musave jelovnike iz prethodne tehnološke ere, neveštom rukom na pisaćoj mašini Biser otkucane na kletom peliru, pa udenute u ofucani portfolio na kome je izbledelim zlatotiskom bilo naštampano – ne odgovaram za tačnost podataka! – SOUR Ugostiteljsko preduzeće Varoš kapija, OUR Zlatno burence.
Nisu ti low-tech jelovnici bili bez šarma, a i da jesu, ne treba im manisati, othranili su nas kad nam je bilo najteže. I leksika im je bila zanimljiva. Verovatno pod uticajem socijalističke sklonosti prema skraćenicama, pisci jelovnika su takođe pokazivali sklonost ka abrevijacijama i od gostiju su zahtevali izvestan intelektualni napor pri odgonetanju naziva jela. Koji bi to današnji, mlađahni kafanski čovek, recimo, naslutio da se iza mističnog imena rol. pil. džig. krije najobičnija rolovana pileća džigerica, jedan od vrhunaca ondašnjeg kulinarskog umeća?
E sad, ako Pomodorov jelovnik namerava da bude verna kopija Danasa, onda mora imati i impresum, a u tom slučaju Panović bi morao biti potpisan kao šef kujne. To mu se, možda, neće svideti jer (nagađam, ne znam pouzdano) da Panović, kao i većina Užičana, kao i ja, uostalom, nema neku naročitu sklonost prema italijanskim restoranima i italijanskoj kuhinji, što je – odmah da kažem – šteta, jer su italijanski restorani (u koje ponekad ipak zalazim) najmirnija i najuljudnija mesta u burnom svetu srpskog ugostiteljstva. Iz meni nejasnog razloga, kokainske se siledžije i nasilne bekrije italijanskih restorana klone kao đavo krsta. Svojevremeno sam to objašnjavao sedativnim uticajem italijanskih kancona, obavezne zvučne kulise u svim italijanskim restoranima.
Dobro, fakat je da se u tim restoranima ne služe kalindžo i “lepinja sa sve”, tradicionalna srpska jela prirasla užičkom nepcu, ali – na osnovu skromnog iskustva – tvrdim da je krajnje pogrešno italijansku kuhinju zamišljati kao carstvo makarona i lazanja. Ili – daleko bilo – već stereotipnih, pohovanih žaba. Svašta se tu može pojesti, čestnejši proždrljivci, pa i takva jela za koja nikada ne biste rekli da su italijanska. Italija je, znamo iz geografije, prilično širok (a i dugačak) pojam i u njoj – kao i u Kini – ima mnogo varijeteta, pa i takvih kojima bi pozavidele mnoge kultne srpske mandže. Na mene je jedne zgode odličan utisak ostavio nekakav pikantan pasulj na firentinski način koji je – verujte mi na reč – bio kao izašao iz zemljanog lonca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
