Kleftokratija

Pa da krenemo! Kao što, nadam se, ne treba posebno dokazivati, novija istorija malih, porobljenih, balkanskih naroda, a naročito srpskog, pokazala je da je onaj drevni, prozorljivi monah bio u pravu proričući da će se – čim Turci Lijevljani demisioniraju i čim se formiraju postotomanske nacionalne državice – nasilnički duh hajdučije prerasti u državne politike, kako spoljne, tako u unutrašnje.

Pre nego što zađemo u sitnija crevca naše današnje teme – sa pohvalnim osvrtom na svetonedeljni protest opozicije serbske ispred Nadzemne septičke jame u Takovskoj 10 – treba podsetiti da je glavna odlika hajdučkih politika čvrsto uverenje – takoreći dogma – da se sve želje, sve ambicije, sve potrebe, svi ciljevi i sve promene mogu ostvariti isključivo nasilnim putem. Iz toga ne treba zaključiti da su mali, balkanski narodi – a naročito Srbi – urođeno nasilnički; ne, ništa nisu nasilniji od ostatka ljudskog roda – i te kako sklonog nasilju – samo im je psihološki fitilj (o kome je ovde već bilo reči) mnogo kraći, a fitilj ko fitilj – bar smo to apsolvirali na obuci u JNA – brzo plane, ali se brzo i ugasi.

Posledično, onoga trenutka kad se političke interesne zajednice malih balkanskih naroda – a naročito srpskog – strmopizde sa vlasti, momentalno dopadaju ropstva vrlo sličnog onom otomanskom, ali i vrlo sličnom ropstvu pod kojim su grcali njihovi politički protivnici, kojima se posrećilo da se (uglavnom nasilnim putem) dokopaju vlasti. Stoga je neminovno da pomenute interesne zajednice malih, balkanskih, naroda – a naročito srpskog – ništa drugo i ne rade, osim što se na krv i nož bore za povratak na vlast ili za večni ostanak na njoj, pa je otuda još neminovnije da zbog tog apsolutnog nerada male, balkanske državice, na čelu sa Srbijom, srljaju iz propasti u propast, koju pred rajom uspešno zabašuruju, Srbi – Kosovom, Grci – imenom Makedonije, a Bugari bacanjem pohlepnih pogleda na Makedoniju, donekle stidljivih zbog svežine članstva u EU.

Prošlosvetonedeljni protest pred zgradom RTS-a bio je, posle sramno dugog vremena, prvi uistinu politički, a ne (kilavi) hajdučki potez opozicije serbske jer se RTS vaistinu pretvorio u jednopartijski bilten. Ne bih išao tako daleko – ne da mi loše iskustvo – da ustvrdim da je opozicionarima serbskim došlo iz dupeta u glavu da se promene u društvu – ne sprovode nasilnim smenama režima, nego upornim, strpljivim radom, korak po korak i mic po mic. Svakako je ohrabrujuće što su svi opozicioni rogovi na protestu bili u jednoj vreći, ali ne „ujedinjeni“ – daleko ujedinjenima lepa kuća – nego solidno organizovani i artikulisani, a najbolje mi se svidelo što su se stranački lideri uzdržali od govorancija, mada sumnjam da su sve vreme govorili na dupe.