Kosovska saga 6

Osnovni (sada već teško rešivi) problem države Srbije nije to što je izgubila (ionako otpočetka čisto formalni) suverenitet nad Kosovom, nego to što ga – iz razloga koje ću kasnije nabrojati – nikada nije uspostavila nad ostatkom Srbije „svih vremena i svih boja“, sa izuzetkom socijalističkog perioda. To je vremenom, kako to novindžije vole da kažu, eskaliralo do te mere, da Srbija danas nema nikakvu kontrolu (što je, da ponovimo, sama suština države) nad stadionom Crvene zvezde, aerodromskom taksi mafijom, Adom Ciganlijom i mnogim drugim mestima i neformalnim grupama, po pravilu okićenim srpskim barjacima, ali koja i koji za državu Srbiju i njene zakone ne daju ni pet para i rade šta im padne na pamet.

Stvar je još komplikovanija nego što izgleda. Ni naši suvereni (svih boja) – zahvaljujući tome što su propustili da počupaju (figurativne) brade i (nefigurativne) strukove praziluka iz dupeta serbskog graždanstva i seljaštva, nikada nisu imali stvarni suverenitet. Čim se, dakle, „našem narodu“, grupi ambicioznih oficira ovaj ili onaj suveren ne bi dopao, presecali bi mu daske u nužniku, sunovraćali u govna i primoravali ga na abdikaciju, pa na vlast dovodili novog suverena koji je suštinski bio ordonans vođe zavereničke grupe koji bi – da ne izbi Prvi svetski rat – bezbeli na vlast doveo još najmanje dva-tri kralja.

Još su gore prolazili suvereni koji su nameravali da (u granicama svojih skromnih mogućnosti) učine ono što je Petar Veliki učinio u Rusiji, što će reći da Srbiji otvore prozor prema svetu i budućnosti, da je izvuku iz (račundžijske) opsednutosti prošlošću i kosovskom pseudomitologijom i fokusiraju – najpre na samu sebe, a ne na promenjive i prevrtljive saveznike – a potom na ovdašnjost i sadašnjost: budućnost prepustimo Bogu, demagozima i vidovitim Zorkama zato što je izvan našeg domašaja, ali je bitno uslovljena onim što se čini u ovde i sada.

Takvi „suvereni“ su po pravilu završavali preranom (i nasilnom) smrću i sve se brzo vraćalo u kolotečinu. Jedini izuzetak od tog pravila bio je drug Valter, ali taj je, kako rekosmo, zanate pekao na pravim mestima, pa je nalazio načina da pučinu stoku jednu grdnu žestoko muštra, a da ga pučina ipak obožava.

Država Srbija je, međutim, od početka koncipirana tako – a osnova te koncepcije bio je kosovski mitologem – da nikada ne bude u „sada“ i „ovde“ – to je najbolji ambijent za muljavine i lopovluke – nego uvek negde drugde, na nekom „svetom mestu“, na granicama obeleženim najzapadnijim srpskim grobom.

Dok nije osvojila Kosovo – pokušaje osvajanja ostalih srpskih zemalja zasad ostavimo po strani – sve energije i (vrlo oskudne) resurse je usmeravala na njegovo oslobođenje. Kad ga je konačno osvojila, momentalno ga je gurnula pod tepih, za vreme komunizma potpuno zaboravila na njega, da bi – kad se Kosovo konačno otcepilo – iznova svu energiju i resurse usmerila na njegovo „vraćanje“. Ovoga puta montipajtonovskim vidovima borbe: štampanjem bedževa „kosovo je srce Srbije“, paljevinom pograničnih baraka, otimačinom lokalnih vozova i lobiranjem po zemljama Trećeg sveta da ne priznaju tu besramnu i lažnu državu. Opet prekardaših sa karakterologijom. Nastavak u sutrašnjem broju.