Lepo kažu Latini: nomen est omen. Ima, dakle, izvesne simbolike u tome što je čemerni prolećni Festival serdara Šešelja završio u Jarku, odakle – ne iz sela, nego iz pojma – da je bilo pameti nije trebalo ni da izlazi.
Ne mislim, naravno, na Šešeljevu pamet, nego na pamet – teške li reči – onih (legion im je ime) koji su u jednom trenutku našeg dijalektičkog razvoja pomislili da će Šešelj (po bagatelnoj ceni) obaviti prljave poslove smišljene u njihovim prljavim maštama. Po stoti put kažem – Šešelj je samo izvođač radova, alat, vadičep boce prepune zlih duhova, koju – nota bene – nije napunio on; u više sam navrata poimence nabrajao ko ju je sve u pogonima slavskog pojasa decenijama punio i za to dobijao ovacije, da se sad ne ponavljam…
Da ne bih počeo da ličim na Šešelja koji ne prestaje da se ponavlja, ne uviđajući (ili ne želeći da uvidi) da više nije u stanju da pusti ni jednog jedinog duha i boce, ne zato što mu manjka energije i volje, nego zato što u boci više nema nijednog duha. Svi su na slobodi i orgijaju po zemlji Srbiji netremice zagledanoj u direktne TV prenose zadružnih jebačina i sahrana očeva zadružnih jebenih stranaka koje se zovu kao junakinje stripa.
Toliko o vojvodinom festivalu. Kad smo već kod pravog mesta hrtkovačkog (i ostalih) zločina – slavskog pojasa – red je da prozborimo koju i o (ovih dana aktuelnim) slavama, jednom od temelja srpskog identitetluka. Od četrdeset pete pa do, da kažemo osamdeset devete u slavnoj zemlji Srbiji – osim slavskih profesionalaca – slavu nije slavio gotovo niko; od osamdeset devete naovamo slavu su počeli slaviti praktično svi, uključujući i deklarisane ateiste koji su to činili i čine „zato što su im i dedovi slavili“ i ne sluteći koliko su na „liniji tradicije“, jer je slava u stvari površno hristijanizovani ritual paganskog kulta predaka.
Ubrzo potom slavu su počele da slave i novoosnovane političke partaje, ne samo one nacionalne i svetosavske provenijencije, nego sve koje su držale do sebe, a koje su u praznjikavim kasama imale dovoljno para za pečeno prase, dve-tri flaše rakije i dve-tri gajbe piva. Partijska krsna slava obično je bila (i ostala) slava partajnog predsednika, koji je od sveca zaštitnika (verovatno) očekivao podršku za doživotnost svoje prezidencijalosti, a nekako se pogodilo da to u većini slučajeva bude Đurđevdanak hajdučki sastanak.
Videh jutros u novinčinama da izazovu slave nije odoleo ni Generalštab Vojske Srbije koji je – tako bar piše – prvi put „obeležio“ slavu svetog velikomučenika Georgija. Domaćin slave je – ko bi drugi – bio đeneralštabni šef, đeneral Diković. Šta drugo da kažem nego srećna slava, đeneralštabe, šta đeneralštabe, đeneralštapčino jedna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
