Merenje brzine

I – šta kažem? Kakvi su mu utisci? Vrlo dobri. Odlični, štaviše. Iako je (pret)praznična gužva na auto džadi bila očekivano velika, bila je prava milina voziti, jer su (u strahu od globe) vozači listom podesili tempomate na otprilike 115 km/h (oni odvažniji i na 119), pa se saobraćaj odvijao kao u dobro organizovanim autodromima po (izumrlim) luna-parkovima, gde se elektroautići voze ukrug, jedan iza drugog, umesto da se haotično kreću i neprestano sudaraju.

To mi je, uzgred, rasvetlilo misteriju zašto u Beču, varoši otprilike veličine Beograda, u kojoj mora biti više automobila nego u našoj prestonoj megakasabi, i u najvećim špicevima doduše ima usporene vožnje, ali nikada nema gužvi i zastoja. Tajna je jednostavna. U Beču – a i kojekuda drugde – saobraćajna pravila se striktno poštuju. Nema tamo vožnje zaustavnom trakom, „sečenja“, „uguravanja“, traženja prečica – glavnih uzroka svih pičvajza na ovom svetu, uključujući saobraćajne.

DŽaba su bili svi trogatelni apeli saobraćajnog kajmakama, Rebića, zalud behu srceparatelne poruke sa autoputnih displeja – „uspori, neko te voli“ – samo se provereno sredstvo – pretnja monetarnim udarom po džepu, pokazalo kao efikasno, mada ja i dalje mislim da postoji jedno još efikasnije, mislim na pendrek, ali pendreku je zbog političke nekorektnosti odzvonilo iako je potrebniji nego ikad.

Na vrlo bi se sličan način – pomislih tokom kafe pauze na OMV pumpi – mogli regulisati i svi drugi saobraćaji (govorili smo ovde šta je sve saobraćaj) u zemlji Srbiji, što bi posledično brzo rezultiralo smirivanjem razobručenih strasti, potom toka stvari i na kraju završilo u (relativnom) blagostanju. Ali vraga! Državnici serbski, koji se (ne bez koristoljublja, globe donose lepe pare u državnu kasu) polomiše da nas privedu k poznaniju autosaobraćajnog prava, u verbalnom saobraćaju ne poštuju nikakva pravila (koja doduše nisu ni napisana) a najpobesneliji maks među njima, serdar Šešelj, recimo, najčešće „vozi“ brzinom od 380 km/h, ne samo nekažnjeno, nego i uz odobravanje i ovacije parlamentarne većine.

Tako da vam tvrd stojim da će dirljiv pokušaj da se zavede saobraćajni red, a da sve ostalo ostane u neredu, završiti slično kao dvovekovno nastojanje da se Srbi usreće kao celina, a da se na njih kao na pojedince (osim uoči izbora ) ne obraća pažnja, što će reći da nije daleko dan kada će se zahvaljujući srpskoj domišljatosti na crnom tržištu pojaviti gadžet za ometanje snimanja brzine, sličan onim CD diskovima okačenim na retrovizore, na kojima je bila „narezana“ pesma „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.