Izgleda da preterah onomad. Nije baš da se tokom leta ništa ne događa. Problem je što se periodično, ali neprestano, događa uvek jedno isto.
Evo, recimo, ponovo je na red došlo večno pitanje posete pape Srbiji. Na sam pomen te mogućnosti, vrh SPC, na čelu sa patrijarhom, momentalno je postupio kao što bi postupio Marinko M. Vučinić kad bi neko predložio da se Srbi, Nemci i Bugari pobratime.
Papa – bili su decidirani i crkveni vrh i patrijarh – u Srbiju nikako ne mere dok se „ne izvini za Jasenovac, učešće katoličkih sveštenika u pokoljima Srba, Stepinca i – naravno – za „devedesete.“
Za razliku od crkve i patrijarha, spoljni Dačić je postupio kao neki zakleti drugosrbijanac i blagoizjavio da bi „papina poseta bila baš dobra stvar za Srbiju, a da na tron Svetog Petra zadugo neće zasesti papa blagonakloniji Srbima od Franje.“
(Mala digresija. Znam da se ovo neće desiti, bar ne skorih dana, ali ne mogu da odolim, a da ne zamislim papu u zvaničnoj poseti Srbiji i Ivicu Dačića kako mu na uvce peva „Miljacku“, u zlo doba noći, negde u Skadarliji…)
No, okanimo se fantazija, pa natrag, u pustinju srpske realnosti. Koliko mi je poznato, o mogućnosti papine (eventualne) posete, On Vrhovni se nije izjašnjavao. ali čisto sumnjam bi se Dačić odvažio da bez visokog blagoslova kvari uzornu simfoniju crkve i države, rizikujući, usput da još jednom bude opojan za života, što sve skupa znači da se nešto iza brda valja…
Što, opet, ne znači da treba da se udarate šapicama u grudi, jer šta god da se valja, biće to već viđeno, kao što su crkvini „uslovi“ za papinu posetu već desetinama puta čuti. Crkvino je, naravno, neotuđivo pravo da prima (ili ne prima) koga blagoizvoli, ali držim da bi bili poštenije da vrh i patrijarh lepo kažu da papu ne žele da prime iz čistog inata, jer sam siguran da – patrijarh možda ne, ali određeni broj arhijereja , od kojih su neki bivali u Vatikanu, svakako da – dobro znaju da je ustaljena politika Katoličke crkve da se nikada, na za šta i nikome ne izvinjava.
Mada bi, Drugog svetskog rata što se tiče, imala za šta da se izvini. Ne, međutim, samo Srbima i srpskom crkvenom vrhu. Bilo je u tim ne-povratila-se vremenima kadrinala, nadbiskupa i biskupa koji su po okupiranim evropskim zemljama mnogo tešnje sarađivali sa nacistima, nego Stepinac, ali niko od pomenutih nikada nije dekardinalizovan ili raz(nad)biskupljen. Možda to nije sasvim hrišćanski, ali je sasvim vatikanski, a to bi naš crkveni vrh – kako rekoh – morao znati, potom staviti prst na čelo i porazmisliti – kakva bi to šteta nastala i kakva bi to sramota bila ako bi sadašnji papa – koji je u ratnim godinama bio dete – došao u Srbiju, porazgovarao sa državnim i crkvenim vrhovima i na kraju otišao u Skadarliju da mu Dačić otpeva „Miljacku“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
