Prednovogodišnji feudalizam

Blizina prazničnog krkanluka, pijančenja i lenstvovanja značajno ublažava političke napetosti i briše srpske podele. Da Overlord Vučić nije onako žestoko napušio predstavnike uspešnih (!?) javnih preduzeća koji su se polakomili na trinaestu platu, sve bi izgledalo maltene idilično. Pa neka mi neko posle kaže da Vučić ne povlači nepopularne poteze. Evo, garantujem i vama i rečenom da će glasovi svih zaposlenih u svim javnim preduzećima uskraćenim za trinaestu platu na sledećim izborima otići u nečiju drugu ćoravu kutiju. Znate kako se ono kaže u jugoistočnim krajevima naše zemlje – ljubav za ljubav, a sirenje za pare.

Ali, s druge strane, nešto mi baš i nije žao što se Vučić strunio, kao što mi nije bilo žao ni plejade njegovih prethodnika koji su takođe kuburili sa javnim preduzećima. Šta su tražili – to su dobili! A šta su tražili? Tražili su (i traže) stranački (i lični) mir preko opštenarodne grbače. Znamo, dame i gospodo, da je srpska državna papirologija, na čelu sa psihodeličnim Koštuničinim ustavom, najobičniji dim ženskog polnog organa. Stvarni politički sistem u Srbiji najpreciznije se može definisati kao burazerski feudalizam. Ovako je to funkcionisalo, a u Srbiji i danas funkcioniše: Neki, nazovimo ga, suveren uz sasluživanje vazala porazi nekog protivnika, zasedne na osvojeni presto, ali da mu se presto ne bi ljuljao, on brže-bolje vazalima podeli takozvana lena – bogata imanja na kojima se vazali ponašaju kao suvereni. Možda mi nećete verovati, ali to je bio jedan od najstabilnijih političkih sistema u ljudskoj istoriji. Zato je toliko i potrajao. U Srbiji recimo traje i dan-danas. Primer! Ima ih koliko hoćete, a ja nemam prostora. Pratite žutare, pa će vam sve biti jasno.

Da ne dužim. Da im vazali ne bi ljuljali klimavi presto u državotvornoj Nemanjinoj, naši suvereni vazale raspoređuju po lenima takozvanih javnih preduzeća i privremeno zavlada mir Božiji. Kao i u političkom sistemu srednjovekovnog feudalizma, suveren se i u srpskom feudalizmu ne meša u unutrašnje stvari javnih feuda, pardon – preduzeća. E sad, da umesto 2014. čekamo 1014, sve bi bilo kako Bog zapoveda, jer u jedanaestom veku ideja trinaeste plate nije bila u opticaju. Može biti da bi Overlord i izašao u susret javnim preduzetnicima, da ta gospoda trinaestu platu nisu tražili iz ionako tanušnog budžeta. To je bila kap koja je prepunila čašu suverenovog strpljenja, pa su umesto trinaeste plate, javni preduzetnici dobili ono što su i zaslužili – Crven Ban. A šta ćemo mi, sirotinja raja, dobiti od toga. Kako šta. Zna se! Takođe Crven Ban. I to od ovce.