Šteta kontrole

Ako kao mernu jedinicu uzmemo rušenje Berlinskog zida – budući da ranije globalne megapotrese ne pamtimo – onda razorna snaga epidemije korona virusa iznosi najmanje 2,5 Berlinska zida.

Ne pridajte pažnju spomenarskim smatranjima ostarelih hipika iz Manježa tipa „posle ovoga svet više nikada neće biti isti“ – ostaće isti, samo će biti gori – još manje uzimajte za ozbiljno think positive palamuđenja još ostarelijih hipika iz Manježa koji mrsomude da će ova morija obnoviti posustalu solidarnost. Oće Sebastian. Biće je manje nego ikad.

Teoretičari katastrofa – naravno oni hiperozbiljni, ne šarlatani i oni iz Trećeg oka – kopaju poput svih drugih teoretičara rupe u koju stvarnost treba da upadne – a upravo je upala u jednu – u mnogo su boljem položaju nego teoretičari i proroci „zemaljskih rajeva“.

Hoću da kažem da realnost mnogo češće upada u njihove rupe jer je priroda stvari takva da su katastrofe česta pojava, a zemaljski rajevi pusti snovi koji se – ako li se pokušaju ostvariti – pretvaraju u katastrofe.

Pred nama su dakle pozamašne geopolitičke turbulencije i prepičkavanja – neka su već počela – a državama trećeg, možda i četvrtog sveta (i mi smo tune) predstoje velike krize i društveni nemiri. To, dakle, čeka i nas. Zašto bismo mi bili izuzetak kad smo pravilo.

Bilo bi, međutim, vrlo dobro da se sve gorepomenuto odloži za postkarantinsko vreme u kome će tenzije donekle biti ublažene društvenim sedativima – slobodom kretanja, pozorištima, bioskopima i (naročito) kafanama, ali se bojim da menadžment naše epidemije – u nameri da izbegne neminovno – samo ubrzava dolazak onoga što svakako mora doći.

Ostavimo po strani nesporne koristi masovne (i sve produženije) izolacije i razmotrimo štete koje bi mogle proizići iz nje i dovesti do fenomena koji je maitre Paul Virilio nazvao – politika najgoreg mogućeg.

Pustoš po srpskim varošima izgleda vrlo sedativno kriznom menadžmentu (i kriznom štabu) stvarajući im privid da je sve mirno i sve pod kontrolom, ali to je daleko od činjeničnosti.

Ništa u stvari nije mirno, sve ključa: osim epidemije, malo je toga pod kontrolom, ključnom rečju naše današnje kolumne.

Država, to nije kako se u ovdašnjoj vekovnoj tupoumnosti smatra – vladanje. Država – to je kontrola. Sad uzmite plajvaz pa sračunajte. Ako pozatvaraš – i to na duže staze – sve one zbog kojih kontrolišeš stvari, uzgred kontrolišući i njih same, koga ćeš i šta onda kontrolisati.

U takvim situacijama država gubi smisao, a sve što izgubi smisao ubrzo nestaje. Zatvaranje miliona ljudi – koji se tehnički ne mogu kontrolisati – u zatvoren prostor stvara situaciju u kojoj se našao černobiljski reaktor 4 uoči letenja u vazduh i širom otvara vrata svakovrsnim nekontrolisanostima. Mogao bi krizni menadžment malčice razmisliti o tome.