Tankoćutniji me podfamozni patrijarhalci stalno optužuju da Sebastijan Ban trpam gde mu nije mesto, tj. u „javni diskurs“, i da time bajagi „snižavam kriterijume“. Možda bi ta primjedba bila na mestu da kriterijumi u Srbiji nisu odavno otišli u Kurtz i da – odnedavno – dužina Sebastijana Bana nije uzrok mnogih političkih problema i osnovni kriterijum diskvalifikacije političkih protivnika.
Evo, recimo, kako je zdravstveni popečitelj Lončar, Zlatibor – umal, grešna mi duša, ne napisah Kopaonik – objasnio zašto se Sergej Trifunović u gnevu osvrnuo na onomađašnji Vučićev foto sešn na dečijoj klinici usred epidemije gripa. „On je“ (Sergej) – odglagoljio je Zlatibor – „nezadovoljan medicinom i to čovek može da razume, ali mora da shvati da medicina nije svemoćna. Ona može da nešto sa četiri centimetra poveća na sedam. Ali na 14, koliko bi on želeo, to ne može! Pa, nije dotle došla medicina. E, odatle idu svi problemi.“
Raspravi o uticaju dužine Sergejevog Crvenog Bana na sablasne političke nevene pridružio se i eminentni pičkopatolog, Jovo Marić, koji je u glasilu srpskog nadrilekarskog društva, listu „Alo“, izneo sledeću teoriju, citiram po sećanju: „Dužina (znate čega, prim. a.), besedi Marić, „vaistinu može biti problem i izvor frustracija zbog kojih se mnogi odaju drogi i alkoholu, pa dodaje da je „(…)najveća frustracija muškarca telesna visina, jer je ona vidljiva, a na (visokom) drugom mestu se nalazi frustracija zbog dužine polnog organa, koja je takođe ogromna.“ Na sreću široj javnosti nevidljiva, dodajem ja.
Redovi koji slede biće prava poslastica za moju e-prijateljicu, „Živčanu“. Taman ja pomislih da sam se lepo posprdnuo sa dvojicom medicinara, profesionalno povezanih sa Kurtzem, kad spoznadoh da je đavo u trenu odneo šalu. Tek, naime, u 66-oj godini dokonah – puče mi zapravo pred očima – da je činjenica što sam se vaktile propio tesno povezana sa (u ono vreme) žalosnom činjenicom da mi polni organ ni u najboljim danima nije dobacivao ni blizu 14 cm. Možebiti da je to i razlog zbog koga sam se svojevremeno – osim piću – odao i politici, toj obećanoj delatnosti pičkopaćenika, u kojoj sam postigao žalosne rezultate. Imao sam, izgleda, „visinu“, ali ne i „dužinu“, kužite li, stari moji.
Ne znam da li znate, ali u „našem narodu“ postoji drevno verovanje – koje bi se možda moglo i empirijski potkrepiti – da su najvećim Crvenim Banovima obdarene upravo najveće budalesine i to upravo one koje su po ispašama naše zemlje ponosne redovno guzile koze, što je takođe bila raširena pojava u našem narodu, samo ju je srpska etnografija mudro prećutala. Izgleda da je došlo pet minuta slave upravo za takve. Samo što više ne guze koze, nego nas. Više im se isplati. Koze daju samo mleko, vunu i meso, a mi dajemo sve to, a pride i pare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
