Ugovor sa domarom

Protestanti me nisu poslušali i u subotu protestnom menadžmentu i njegovim sponzorima nisu postavili pitanje od 500.000 sendviča – ili možda jesu, a meni promaklo – a da gde su uskladišteni ugovori potpisani sa „narodom“.

Umesto „naroda“, Vuka Jeremića je nešto u tom smislu – „koliko je do sada ugovora uopšte potpisano“ – priupitala novindžika TV N1, na šta je usledila predvidiva vađevina, petparačka Jeremijada, u kojoj je Vuko sa osmehom tipa „drška metle u dupetu“ odmrsomudio da je to u okolnostima revolucije koja teče „nemoguće ustanoviti“ i da je poznato samo koliko je ugovora štampano – nekoliko stotina hiljada, otprilike.

Htedoh da se (javno) zapitam – zar je bela kuga uzela toliko maha da se „naš narod“ smanjio na samo par stotina hiljada članova, ali se opsetih da to nije tema naše današnje kolumne, da je, konačno, novindžika pitanje uputila na pogrešnu adresu i da bi joj bolje bilo da se za informaciju o broju potpisanih ugovora obratila JP Gradska čistoća, ta, naime, služba ima bolji uvid o stanju u kontejnerima.

Naša tema je (možda nepopravljiva) šteta koju je lažovska srpska istoriografija nanela srpskoj istoriji i životu. Lavovski, naime, deo današnjih frustracija i nezadovoljstva počiva na zabludi da je „naš narod“ u biti demokratski, da je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja imao peh da mu na grbaču zajašu komunisti koji su se posle transformisali u socijaliste, napravili neka sranja, pa se – posle neuspeha petooktobarskih politika – vratili da nam do kraja zaprže čorbu.

Naslušali ste se zacelo (u emisiji „Kod dva bela goluba“ (možda ste nešto i pročitali ) o „zlatnom dobu“ srpske demokratije, a ja vama – nakon temeljnog iščitavanja dostupnih spisa – kažem sledeće: „zlatno doba“ srpske demokratije bilo je 100 x gore nego Miloševićevo, samo je naknadno pozlaćeno, a srpski hod po mukama emancipacije i demokratizacije nije započeo 1903, nego 1987. Period komunizma bio je samo „zamrzavanje konflikta“.

Nije dakle Milošević bio izuzetak, nego je bio gvozdeno pravilo. Srbija je nakon pada komunizma samo nastavila jedinu političku tradiciju koju je imala – tradiciju agresivnog, tribalnog nacionalizma kombinovanog sa državotvornim lopovlukom, u kome su kad bi im se posrećilo da se dokopaju vlasti – baš kao i u naše vreme – učešća uzimale i ondašnje stranke demokratske i liberalne provenijencije.

Već čujem protestne glasove iz Euromahale i Slavskog Pojasa (naročito ponosnog na demokratske tradicije) koji kažu da je to koješta, ako ne i laž, ali ako laže koza, ne laže Milan Jovanović Stoimirović, koji u svojim Dnevnicima beleži sledeće. „Milan Grol (potonji predsednik kraljevinskog DS-a) otpušten sa položaja upravnika Kolarčeve zadužbine zato što je proneverio novac i krao ugalj u dogovoru sa domarom.“ Vidite, valjda, da se mora početi od nule, od Ustavotvorne skupštine. U suprotnom – eto vam (po ko zna koji put) ugovora s domarom.