Vatrena nemoć

… dodatno je sneveselila šaroliko mnoštvo divnih stvorenja iz Kitaj Goroda i Slavskog pojasa, koja su u eventualnom sukobu Rusije i Amerike videla šansu za povratak „naše južne pokrajine“ i ostvarenje maksimalističkog cilja zagovornika zamrznutog konflikta.

Možda se pitate kakav je to cilj? U pogledu „genijalnosti“ vrlo je sličan onom iz filma Simple Plan, pogledajte ga ako ga niste gledali. Ovako dakle. Čim bi nam Rusi „na tacni“ vratili Kosovo – što njima, inače, ne bi palo na pamet, sve i da zarate – zagovornici bi, pojma nemajući šta potom, Kosovo momentalno zaboravili, a na njegovu teritoriju poslali jake policijske snage da svakodnevno ginu na braniku najskuplje srpske reči, sve dok se Šiptari ne dovedu k poznanju prava i ne vrate se svojim tradicionalnim zanimanjima – struganju drva, pravljenju baklava i prodaji kikirikija i leblebija.

K sožaljeniju kolegijuma Informera i građana Kitaj Goroda i Slavskog pojasa, Treći svetski rat uprkos njihovom združenom huškanju nije izbio, što ne znači da jednoga dana neće – siguran sam, štaviše, da pre ili kasnije hoće – ali da bi do toga došlo biće potrebni mnogo veći nepušači i tviteraši od Trampa i Putina koji, (bar za sada), uvažavaju realnost i zaglavljenu u rupi koju joj je iskopala teorija o difuznom ratu.

Ukratko prepričana, ta teorija kaže da ratova, onakvih kakvim ih zamišljaju (i vlažno sanjaju) penzionisani hladnoratovski generali i beogradski Kitajgrađani, što će reći ratova kao masovnih frontalnih sukoba milionskih vojski i višemesečnih rovovskih bitki, više nikada neće biti, ponajpre, zato što to ne bi odgovaralo belosvetskim televizijama i društvenim mrežama – predugo to traje, a nije ni „televizično“ – a potom i zato što je za Ruse isplativije da biju bitku za Damask, a ne za Staljingrad, a za Amerikance mnogo probitačnije da bombarduju Bagdad ili Beograd nego Moskvu.

Jedna stvar je međutim sigurna. Kada Treći svetski pičvajz vaistinu izbije – nadajmo se da će to biti u dalekoj budućnosti, mada se nemojmo na to kladiti – redakcija Informera zasigurno neće biti informisana o tome, a Kitajgrađani bi se mogli neprijatno iznenaditi činjenicom da pametne bombe (svih boja) ne padaju po Bostonu i Vašingtonu niti po Moskvi i Nižnjem Novgorodu, nego (opet) po Beogradu, Bagdadu, Damasku i sličnim varošima čiji lordmeri kopaju rupe u teorijama, ne bi li u njih upala realnost. Uzgred. Lako bi se moglo dogoditi da Rusi, ukoliko pobede i ukoliko se ostvari Tarabića proročanstvo, ne bi imali kome da vrate Kosovo, pa bi – šta će kud će – Srbiju prisajedinili Kosovu.