WYS IS WYG

Da cenjeni podfamozni publikum ne bi pomislio da iz niskih pobuda – ne bih li u sledećoj Bjelinoj seriji dobio ulogu Starca Foče od stotinu ljeta – hvalim „Senke nad Balkanom“, a da iz istih pobuda – zato što nisam dobio ulogu starca Manojla Komnina – osipam drvlje i kamenje na „Nemanjiće – rađanje kraljevine“, osećam obavezu da „Nemanjićima“ posvetim još jednu kolumnu u kojoj ću malo detaljnije izložiti razloge zbog kojih je rečeni (pre)ambiciozni poduhvat unapred bio osuđen na propast.

Srpska kinematografija/seriografija – u kojoj povremeno bljesne i poneki pravi biser – naprosto nema ni superstrukturnu ni infrastrukturnu „visinu“ (a još manje „dubinu“ džepa) za produkciju makar solidnog istorijskog spektakla, a za tako nešto – da parafraziram Nikolicu Krstića – nema ni takozvani „istorijski predložak“, jer sve, recimo, da se posla latila mnogo kompetentnija ekipa – a mogla bi se naći – sve da je budžet bio mnogo veći – a morao bi biti – i ta bi ekipa, htela ne htela, bila prisiljena – ako zatreba i pendrekom – da se kreće u istorijskom koordinatnom sistemu koji su vaktile vaspostavili ovde često pominjani Pantelija Srećković & Co. Kakav je to, još uvek važeći, istorijski sistem ovde smo višekratno apsolvirali, pa da se ne ponavljamo.

Da su počem bili u prilici (možda i jesu, ko zna) da pogledaju prvu epizodu „Nemanjića“, Panta & Co bi je zacelo smatrali remek-delom, a eventualne primedbe bi se odnosile isključivo na sitne dramaturške manjkavosti – odsustvo, recimo, zapadnih vitezova koji kidaju meso prljavim prstima dok ga naši velikaši jedu zlatnim viljuškama. Ali da dužim, pisac hoće da kaže da je u zvaničnoj srpskoj istoriji, na zvaničnoj srpskoj televiziji, moguće snimiti samo ovakve „Nemanjiće“ i nikakve druge, a da je sve to posledica vajkadašnje srpske – delom naivne, delom sumanute – namere da se tegobe, siromaštvo i čemer sadašnjosti prevladaju tako što će u prošlost (umesto malo smisla) „upumpatiti“ sjaj, veličinu i raskoš, pa ih otuda (bez carine) importovati natrag u sadašnjost.

U tom smislu, „Nemanjići“ su istorijska video-čitanka, ništa gora, ako ne i bolja, od pretencioznih, samoprecenjujućih i samoviktimizujućih bulažnjenja iz zvaničnih školskih udžbenika, a to što su „Nemanjići“ čak i u beogradskom Kitaj Gorodu prošli kao bosi po trnju, nije posledica (ili možda jeste, da ne grešim dušu) sazrevanja svesti o pogubnosti fantaziranja i falsifikovanja za istoriju i život, nego širenja naprsline u vašarskom ogledalu i (opravdanog) nezadovoljstva sadašnjošću koja se – kako onomad rekoh – kao na dlanu vidi u svim segmentima prve epizode „Nemanjića“. Što kažu Anglosasi: What You see is What You get!