Yugonostalghia (19)

Kako samo kafanski alfa mužjaci, nakon što pročitaju intervju, lupkaju nadlanicama po širom raskrečenoj Politici i kako samo značajno govore: genije! kapacitet! ne da naše kamenje! da nam je više takvih! Tako to ide, pomislih, i tako će zauvek ići, ne znam zašto se tome čudim ja, koji sam, zahvaljujući godinama provedenim na korekturama u Politikinoj štampariji, odlično upućen u mračne poslovne tajne firme Politika DOO. Ili možda AD. Nije važno, pomislih. Politici ionako niko ne može stati na put. Politika će do Sudnjeg dana – koji, na svu sreću, nije daleko – nastaviti da potpuno nekažnjeno proglašava diletante iz svih oblasti života za nacionalne veličine u svim oblastima; lažne veličine iz svih oblasti života će nastaviti da Politiku proglašavaju najboljim novinama, a Politikini novinari će nastaviti da potpuno besplatno žive o trošku porobljenih čitalaca koji slepo veruju besramnim Politikinim lažima.

Za vreme Jugoslavije, pomislih, novinari Politike su pod pritiskom tada (delimično) važećeg socijalističkog morala bar prikrivali golotinju svojih besplatnih života, ako su to uopšte životi, da bi se, kada se vlasti dokopao demokratski šljam, načisto razularili, načisto pobesneli. Moram prestati da mislim o Politici, pomislih. Kontrolisana razmišljanja o Politikinim bezakonjima i nepočinstvima do izvesne su granice korisna kao duhovna vežba, ali ako se ta granica prekorači – a ja sam sklon prekoračenju granica, pomislih – lako se može dogoditi da počnem da razmišljam kao Politika i Politikini veliki ljudi iz svih oblasti života, da se u konačnici pretvorim u stalnog čitaoca Politike i da se za sva vremena utopim u masi tog novinskog polusveta, tih čitalaca i pisaca pisama redakciji, koji su, ako je to uopšte moguće, višestruko gori od Politikinih novinara, jer za razliku od novinara koji su bar dobro plaćeni za svoj krvavi posao – čitaoci Politike odvajaju od usta i štede na dečijoj obući da bi stekli privilegiju da budu učesnici u sveopštoj kretenizaciji Srbije.

Koliko li sam kilometara već prešao, pomislih potom, koliko još ima da pređem do Zagreba? Uprkos najboljim namerama i ogromnoj uloženoj energiji, nisam daleko odmakao, ustanovih, sav obuzet malodušnošću, ćerkom depresije. Od Beograda do hrvatske granice, pomislih, ima sto kilometara, a ja nisam prešao ni trećinu te razdaljine, a koliko ima od hrvatske granice do Zagreba, to je misterija i za putnike neuporedivo snalažljivije od mene. To rastojanje je, na osnovu bilateralnog dogovora, u javnosti fiksirano na 400 kilometara, ali jedna je stvar razdaljina u bedekerima i na auto-kartama, a sasvim druga na, kako se to kaže, terenu.