Ako je Nenad Popović ozbiljan i ako se ne prenemaže – a hteo bih da verujem da je upravo to slučaj – onda se nalazi u ozbiljnom problemu; paranoja ume da poprimi baš gadne oblike. Ali nije to ni paranoja. Starija je to (politička) boljka i nije od nje samo Popović oboleo, kamo sreće da je tako, jer je Popović – ostavimo li politiku po strani – dobrodušan i dobronameran čovek. Nisu svi takvi.
Boljka se zove – “Stvarnost je ono što ja odlučim da jeste. Politika je ono što ja hoću! I tačka.” Šta da vam pričam. Popović odlučio da sam imao (najozbiljniju) nameru da ga uzidam u zid i džaba mu je sad dokazivati da je to čista zajebancija, aluzija na na narodnu pesmu o zidanju Skadra i rušilačkim vilama prisojkinjama, a da je poenta zidarskog teksta bilo nešto sasvim drugo – politički besmisao i praktična kontraproduktivnost podizanja pograničnih zidova. To što je Popoviću – a i svima nama – pred nosom dokaz tog besmisla i te kontraproduktivnosti (mađarski zid i belaji koje je napravio) ništa ne menja na stvari. Naprotiv, pogoršava je. Popović na momente zaista zvuči kao da govori iz nekog zida.
Ideja, međutim, da se svi problemu rešavaju isključivo silom – iako defanzivan, zid je takođe primena sile – još je jedna, vrlo stara i teško izlečiva srpska boljka. Za svaku je pohvalu Popovićeva zabrinutost za narodno dobrobitije, ali držim da bi Popoviću (koji, vidim, voli da čita) moralo biti jasno da se tok istorije ne može zaustaviti. A ono što preko Turske, Grčke, Makedonije i naše grbače tutnji sa Bliskog istoka upravo je takav jedan tok, izbeglice su njime samo nošene, tek ćemo videti na šta će sve to izaći, a do tada treba biti prezadovoljan načinom na koji Srbija pristupa problemu i kako postupa sa nevoljnicima.
Ili Popović možda misli da bi po narodno dobrobitije bili bolji masovni granični (i železničkostanični) okršaji, žandarmerijska vijanja žena i dece po pustopoljinama i samoinicjativna spoplitanja kojekakvih TV jedbiluda. Ponajpre će ipak biti da Popović igra na kartu na koju igra i njegov sličnomišljenik Orban kome je “odlučna” antiizbeglička akcija značajno popravila oslabljeni rejting. Orban je time privremeno sačuvao vlast, a Popović računa da bi je možda mogao steći. Ovde opet postavljam pitanje – gde je tu politika? Politikantsko podlilaženje strahovima i fantazijama kolektivnog nesvesnog, ma koliko “bajagi bilo srboljubivo” nije politika nego vlaška magaija i to nikada ne izađe na dobro, što smo, ne tako davno, imali priliku osetiti na svojoj koži i što ćemo još zadugo osećati.
Eh, Popović, Popović! Pita se, a da zašto zajedno sa njim ne uzidam Orbanam Merkelovu i Netanjahua? Zašto da ne? Onda bi se svi, onako džumle, oglašavali u zidnim novinama, a ne u “Danasu”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
