Jaja, moć i iluzije: Ko je ovde zaista pogođen?

Naravno, nećemo se praviti da smo objektivni i da želimo da demonstriramo akademsku suzdržanost, već želim da pokažem kako smo svi mi spremni da u zavisnosti od političkih stavova događaje vidimo na određeni način.

Predsednik je, u svom nepogrešivom uvidu u stvarnost, prepoznao u ovom incidentu brutalno nasilje. I ne možemo reći da je potpuno pogrešio. Ako analiziramo preciznije, ovaj incidentić koji se dogodio ne možemo nazvati nasiljem, već intelektualnim i emocionalnim uvidom. A najbrutalniji deo cele priče, sa stanovišta psihe, jeste javno poniženje.

Intelektualni uvid se dešava kada političari, poznati po svojoj sposobnosti da zaobiđu sve prepreke (pravne, moralne, profesionalne), odjednom otkriju da ne mogu zaobići jaje bačeno iz naroda. U tom trenutku, dok trče ka sigurnosti i pritom nemaju mogućnost da ubrzaju proces zakonodavne ili sudske intervencije u svoju korist, dolazi do bolne, gotovo egzistencijalne spoznaje: možda, samo možda, nešto više ne funkcioniše kako su navikli. Maksimalna izloženost tim razigranim ljudima koji se raduju Uskrsu, nasilno ih suočava i sa emotivnim uvidom koji je neprijatniji od intelektualnog.

Imali smo priliku da vidimo bogatstvo ljudskih reakcija u suočavanju sa neizbežnim tucanjem na daljinu (to je nešto slično učenju na daljinu, samo za nijansu neprijatnije). Neki su se sakrili ispod jakne, verujući da ih materijal može zaštititi ne samo od žumanceta, već i od realnosti (što predstavlja najprimitivniji mehanizam odbrane). Drugi su hrabro, iako nevoljno, koračali kroz kišu narodne kreativnosti. Najupečatljiviju neverbalnu komunikaciju upriličio nam je gradonačelnik Niša čijim je osmehom čak i predsednik bio ponosan.

Naš najstručniji i najtalentovaniji tumač izraza lica koji u slobodno vreme obavlja funkciju predsednika je ovaj osmeh gradonačelnika protumačio kao osećanje prkosa. Iako bismo u normalnim okolnostima pozvali tim psihologa na čelu sa Ekmanom da analizira moguću aktivaciju mišića orbicularis oculi, dovoljan je bio predsednikov nepogrešiv instinkt da zna: ovde je bilo prisutno osećanje prkosa. Međutim, najverovatnije je to bio prezir, lično sam zvala Ekmana da mi potvrdi, ali i FBI, dok mi NASA ništa nije odgovorila. Čujem da su zauzeti oko istrage o zvučnom topiću.

Sada dolazimo do najvažnijeg dela ove kognitivno pristrasne analize – ako je nad funkcionerima zaista sprovedeno brutalno nasilje, kako onda objasniti njihov osmeh pun prezira, podignut srednji prst i sveukupno ponašanje koje ni izdaleka ne liči na paniku? Brutalno nasilje, kažu nauka i praksa, izaziva strah, paniku i beg ili u najgorem slučaju zamrznutost – ne teatralne grimase i gestikulaciju koja više podseća na infantilni revolt. Ako su se u ovoj priči desile neke povredice, onda ih je najverovatnije zadobio ego onih koji veruju da su nedodirljivi. Međutim, svi smo videli da nije bilo strahića i panikice kao kada bi se na primer koristio zvučni topić koji nemamo ili kada kamenice slobodno lete sa okolnih zgrada i naprave neku posekotinicu ili potresić mozga ili oduzmu životić, što je bilo predviđeno u scenariju.

Ako se za trenutak uozbiljimo, možemo zapaziti kako konstruisani narativi oblikuju društvenu percepciju. Oni koji kontrolišu priču, kontrolišu i emocije mase. Svaka vlast, svaka opozicija i svaka ideologija igraju istu igru – biraju reči i slike koje njihovu istinu čine neporecivom.

Nazvati bacanje jaja brutalnim nasiljem nije samo semantički manevar, već pokušaj kreiranja osećaja ugroženosti tamo gde ga realno nema, kako bi se opravdale buduće mere represije. A javnost, hipnotisana sopstvenim uverenjima, bira u koju verziju priče želi da veruje. U tom smislu, najopasnije oružje nisu ni jaja, ni kamenice, već reči koje nam oblikuju stvarnost.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“