Foto: Aleksandar Obradinović„U ćutanju je sigurnost“, pisao je Andrić. Ćutanje je projektivni test, reći će savremeni psiholog. Dovoljno je samo da ćutiš i posmatraš. Saznaćeš sve što te zanima – i ono što bi voleo da nikada nisi saznao.
„Ćuti, ne talasaj!“ – najfrekventniji je dobronamerni savet koji danas možeš dobiti. Svi znaju kako prolaze oni koji progovore. Ipak, ovde nije reč o strahu od posledica govora, nego o samom umeću ćutanja – toj tankoj liniji između mudrosti i saučesništva.
Kada govorimo o psihologiji ćutanja, moramo govoriti i o motivaciji. Zašto ćutimo?
Najčešće iz straha. Plašimo se da će nas izgovoreno ugroziti. Tada se pojavljuje stara, isprobana formula: „Ćuti i trpi.“ Ali, postoji i druga vrsta ćutanja – ćutanje s predumišljajem. To je sofisticirani oblik nasilja nad zdravim razumom, maskiran stisnutim osmehom i nevino izgovorenim „ne znam“. Ne znam zašto je pala nadstrešnica. Ne znam zašto je novinar cenzurisan. Ne znam da je koleginica mobingovana. Ne znam kako se kupuju glasovi, niti da li to iko radi. Takvo ćutanje ima svoju cenu, ali i svoju nagradu. Ono te ne čini boljim, ali te čini podobnim. Dovoljno podobnim da lagodno izgovaraš „ne znam“ i dobiješ mesto u sistemu koji nagrađuje poslušnost, a prezire sve ono što remeti dobro uspostavljen obrnuti red stvari.
U društvu koje se odavno odviklo od tišine, buka je postala gotovo društvena norma.
Međutim, ta buka nije spontana, već vešto politički dizajnirana. Pesma i ples pred majkom čiji je sin ubijen ispod nadstrešnice – nisu spontana reakcija građana, već instrukcija. Psihološki posmatrano, ti građani verovatno ne pevaju zato što su zli, već zato što učestvuju u onome što bi Hana Arent nazvala banalnošću zla – nesvesno, mehanično prihvatajući ono što im se nameće kao normalno. Oni pevaju, jer su postali instrument. Buka je programirana disocijacija – spolja postavljena, unutar grupe reprodukovana, kako bi eliminisala kapacitet za introspektivnu empatiju.
Pesma funkcioniše kao instrument emocionalne kontrole, kao mehanizam kojim vlast upravlja afektima, preusmerava pažnju i kontroliše način na koji društvo doživljava stvarnost. Scena u kojoj građani pevaju pred majkom koja je ostala bez sina, nije samo moralni skandal.
To je simptom društva pod psihološkom kontrolom. Vlast koristi provokaciju kao oblik manipulacije: proizvodi buku, ne da bi ućutkala, već da bi izazvala. Cilj nije skrivanje činjenica, već onemogućavanje da bol postane zajednički, da empatija preraste u svesnost, a svesnost u solidarnost.
Psihološki mehanizam je precizan. Pesma i igra deluju kao okidači kolektivne disocijacije. Jedan deo društva biva mobilisan da peva i podržava, drugi biva emocionalno iscrpljen moralnim užasom i besom. Na taj način se stvara afektivna paraliza: ni jedni, ni drugi više ne poseduju kapacitet za racionalnu akciju. U tom stanju, vlast održava stabilnost – ne represijom, već permanentnim emocionalnim haosom.
U društvu sazrelom za promene mogao bi se javiti i najzdraviji oblik ćutanja – subverzivno ćutanje koje odbija da učestvuje u banalnosti zla. Ćutanje kao oblik unutrašnjeg otpora prema emocionalnom inženjeringu. Ćutanje koje pokušava da zadrži sve ono što buka pokušava da poništi – dostojanstvo, saosećanje, svesnost o drugom.
Mesto zločina ostaje isto, ali reakcije na njega razotkrivaju rastrzano društvo: jedni pevaju, da bi preživeli, drugi ćute, da bi sačuvali ljudskost. Dve strane iste psihološke igre gde sve manja gomila, svojom pesmom, tišinu čini relevantnom, vidljivom i politički moćnom. U toj tišini nije reč o bespomoćnosti, već o poslednjoj liniji samoodbrane koja postavlja pitanje: kako ostati čovek dok gomila peva da bi preživela?
Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
