U pet koraka do kritičkog mišljenja

Psihologija kritičkog mišljenja počinje pitanjem: Kome ovo koristi? Jer, svaka informacija, svaki narativ i svaka slika u digitalnom prostoru imaju svoju funkciju – od usmeravanja emocija, preko uticaja na ponašanje, pa do redefinisanja naših stavova.

Osoba koja ne razvije sposobnost kritičkog mišljenja kao vid samoodbrane, veoma lako može postati objekat manipulacije. To, onda, prestaje da bude samo kognitivni problem, već predstavlja problem slobode, jer ako ne možemo da razlikujemo informaciju od propagande, naša sposobnost donošenja odluka je ozbiljno ograničena.

Kritičko mišljenje, u psihološkom smislu, nije apstraktna veština, već se ono sastoji od nekoliko osnovnih procesa:
Percepcija izvora – prvo pitanje koje je značajno postaviti je Ko stoji iza ovoga? Nije isto da li nam nešto govori medicinski stručnjak, prodavac kurseva ili nepoznati profil sa slikom sa interneta. Identitet i kredibilitet izvora su prvi filter kritičkog mišljenja.

Identifikacija motiva – Zašto mi se ovo govori i Šta treba da mislim ili učinim? Neko želi da nas informiše, neko da nas nasmeje, a neko da nas ubedi da kliknemo link ili kupimo neki proizvod. Ako nismo u stanju da prepoznamo motiv, teško da možemo razumeti i poruku.

Procena dokaza – Da li se navode činjenice i da li su one proverljive ili su reči emocionalno obojene? Verovanje nije pitanje simpatije, nego dokaza. Ima li tvrdnja potkrepljenje u činjenicama, istraživanjima, nezavisnim izvorima? Ili se oslanja samo na emociju, muziku i brze rezove u montaži. Ako ne znamo na čemu zasnivamo poverenje, ostaje nam samo vera, a to nije isto što i znanje.

Samorefleksija za otkrivanje sopstvenih predrasuda je poslednji i najzreliji korak ka kritičkom mišljenju – Na osnovu čega verujem? Koji deo mene želi da veruje ovoj priči i zašto? Ovo je najteže pitanje, jer nas često vodi do naših duboko ukorenjenih predrasuda i emocionalnih sklonosti. Koliko puta smo prihvatili neku informaciju samo zato što je bila u skladu sa našim stavovima, željama ili strahovima? Samorefleksija zahteva da prepoznamo sopstvene motive i emocije i da otkrijemo da li verujemo, jer želimo da verujemo, ili zato što su dokazi zaista čvrsti? To znači ne samo sumnjati u druge, već i u sebe.

Sada, sa ovim koracima koje ste upravo pročitali, mogli bismo pomisliti da ste ovladali kritičkim mišljenjem. Deluje da znamo sve što nam treba.

Možda ste primetili da sam u naslovu obećala pet koraka, a zapravo sam obrazložila samo četiri. To nije greška, već primer namerne manipulacije. Naslov je privukao vašu pažnju, izazvao očekivanje i naterao vas da krenete kroz tekst, a tek sada, na kraju, otkrivam da je u pitanju manipulativni trik.

I upravo to je suština kritičkog mišljenja – prepoznati momenat kada je obećanje veće od realnosti, kada je forma važnija od sadržaja, kada nas neko vodi putem na koji nismo sami svesno krenuli.

Ako ste ovde zastali i rekli sebi: „Čekaj, gde je peti korak?’“, već ste primenili ono o čemu govorimo. Ako niste, sada ste ga uočili. I to je lekcija koja nas uči da kritičko mišljenje počinje upravo ovde – u spremnosti da preispitamo ne samo druge, već i ono što smo upravo pročitali.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.