Državni posao

– Evo nas na zadatku. Kao što je najavljeno, ove subote se širom naše Otadžbine okuplja običan narod da i onima na Zapadu i ovim ovde domaćim izdajnicima pošalje moćnu poruku: Dosta nam je protesta, blokada i ostalih kerefeka! Vratite nam našu Srbiju!

Nas iz Jagodine pokupilo još juče, konačili smo ovde u motelu, u karantinu. Sinoć smo uvežbavali tačku ‘Bes običnog naroda’, izvikivanje parola i koreografiju sa zastavama, a onda bilo posluženje donatora, pivo i igranka. Polegali oko pola noći.

Ja sam ovde porodično. Ja, stari radikal, pa moja lepša polovina Kosara, pa naša mezimica Andrea i tatin Obilić Danijel. On još ide u srednju drvnu… Jebiga, ponavljalo dete dvaput, ali sad je on đak koji hoće da uči! I Andrea ima velike ambicije, ona je pre dve godine upisala menadžment, ali je srce vuče na drugu stranu, među javne ličnosti, na estradu. Želi da se umetnički iskaže, već se dvaput prijavljivala za Elitu, ali nije prošla. Valjda će sad da je zapaze…
Ja se raspričao, a i oni nešto treba da kažu za novine… ‘Ajde, Kosara, ti si na redu.

– Ma, šta ja imam da se ističem, došla sam samo da začepim usta onoj vajnoj intelektualki iz Likvidature, onoj kobajagi blokaderki a ovamo alapači jednoj običnoj. Da joj uzviknem parolu: Stop blokadama! Hoću da radim! Neću više na Biro rada!

Ali, naša Andrea će to bolje da sroči…

– Šta tu ima da se sroči, studenti su plaćeni da sriču zahteve, da protestuju, napadaju, terorišu… Kako ‘Ko ih plaća’? Pa to svi znaju – strane službe! Zato ja i ne idem više na moj fakultet, muka mi je od onih peza, onih nosatih revolucionarki bez kuka i struka što su svaki čas na televiziji, kao one daju nekakve izjave, kao one nešto komentarišu…

One na televiziji, ej!

– Endži, pusti i mene nešto da kažem u ime svih nas patriotskih srednješkolaca-ponavljača: Živela Srbija!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.