Skup

LJUBIŠA

Evo me opet u Beogradu. Bože, koliko li je samo godina prošlo od one zime kad su nas dovodili ovamo na Kontramiting? Deset? Ne, deset godina je od njihovog Petog oktobra. Dvanaest? Trinaest? Četrnaest? Da, da, četrnaest, bilo je to nekako u ovo vreme devedesetšeste, pred novu godinu. Bio sam tada mlad, neoženjen, zaposlen, moj Milenko je još bio živ… Eh, moj Milenko… Idealista, komunista, član Saveza, sekretar Komiteta, upravnik Zadruge, direktor Socijalnog, predsednik Opštine… Od njega, od oca sam i nasledio osećaj za pravdu. Kada se on, devedesete, posle onog Kongresa, iz Beograda vratio kao prvi socijalista u našoj varoši, ja sam mu se odmah priključio i zaposlio u Opštini kao referent za komunalnu infrastrukturu. Radno mesto nisam dobio zato što je moj Milenko postao predsednik Opštine nego zato što sam već imao bogatog iskustva kao mali privrednik i vlasnik najveće šatre na vašaru za Veliku Gospojinu.

Moj najbolji drug još iz osnovne škole, Kosta, Kole odlikaš od kojeg sam prepisivao domaće zadatke, Kokan s kojim sam trenirao karate i igrao fudbal na male goliće, e on je otišao na drugu stranu, priključio se opoziciji i počeo da rovari protiv vlasti. Ne zato što je moj Milenko bio vlast u našem gradu, ne zbog Danijele iz Poreske uprave, već iz ideoloških razloga Kokan i ja samo se ubrzo razišli. Dobro, još smo se mi viđali na ispraćajima, svadbama i ostalim veseljima, kod muzike naručivali različite pesme samo da bismo trucirali jedan drugom, još smo se sretali po kafićima, mali je ovo grad, ali, kako je vreme prolazilo, postajali smo sve ljući neprijatelji, popreko smo se gledali, prestali smo da govorimo, a mnogo njih je čekalo da se i za guše dohvatimo.

Evo, smešno mi kad se setim: dvaput sam, noću, bušio gume na Kokanovom biciklu, a ni on meni nije ostao dužan: zvao iz Okruga sanitarnu inspekciju da utvrdi da li je pod mojom šatrom higijena na nivou i da li svi bravi imaju pečat, i to baš za vreme najveće gužve o Velikoj Gospojini devedesetdruge.

Kada sam ja vikendom počeo da idem na ratište da branim naša vekovna ognjišta, kada sam postao portparol naše Opštine, kada se Danijela udala za mene i postala načelnik Poreske uprave, e onda je tikva među nama načisto pukla. On se otvoreno stavio na stranu izdajničkih snaga, onih snaga koje ne misle dobro našoj zemlji, a ja sam se kandidovao za sekretara Osnovne organizacije naše Partije. I pobedio!

Posle je bilo kako je bilo…

I danas, posle toliko godina, evo me opet u Beogradu. Ovog puta ne kao učesnik na Kontramitingu, sada sam delegat na Kongresu naše Partije!

KOKAN

Evo me opet u Beogradu. Bože, zar je moguće da od dvehiljadite, od onog našeg Petog oktobra, malo, malo pa se nađem ovde što poslom, što na proputovanju? I, zar je moguće da sada dolazim ovim povodom?

Kad protrčaše sve ove godine? I gde?

Kako gde? Godinu dana studijsko putovanje po Americi, šest meseci u Centru za ljudska prava u Strazburu, šestomesečni trening za nove lidere, dve godine u ciriškom konzulatu, više od godinu dana na usavršavanju u Londonu, tri meseca na tečaju za izuzetne veštine… Skoro da sam i zaboravio svoj rodni grad. Možda je i bolje tako: daleko iza sebe ostaviti tu čemernu varoš u gluvoj provinciji sa svim njenim krezubim žiteljima, njihovim zavistima, pakostima, sukobima i strasnim željama da komšiji crkne krava. Sa sitnim politikantstvom. Sa podmetanjima. Sa omrazom. Od kako mi je umrla mati i od kada sam prodao onaj naš kućerak, ništa me tamo više ne vuče. Jedva da se i sećam ponekog od starih školskih drugara, devojaka – čekaj, čekaj, beše jedna Danijela, radila je u Poreskoj upravi, plavuša, zgodna, svraćala je i u biblioteku, tu smo se sretali, čak smo se kao nešto i zabavljali, ali posle se udala za jednog umašćenog kafedžiju, taj je stalno nešto petljao, imao vašarsku šatru, radio je i u Opštini gde mu je otac – stara komunjara – bio predsednik, čekaj, čekaj, taj je sa mnom išao i u osnovnu školu, na karate, igrali smo fudbal na male goliće… Posle se politički aktivirao, s njima. Kako se ono zvao, kako smo ga zvali? Ah, da, Ljubiša. Ljubiša Zvrnda.

Ali, dosta je sećanja… Moram da požurim, da ne zakasnim… Bože, ne mogu da verujem: ja opet u Beogradu i to kojim povodom! Da mi je samo znati ko me je odredio da budem baš ja gost na njihovom Kongresu…