I novinari izumiru, zar ne?

Svestan je Draža (mnogo bolje od mene) da pisani mediji broje poslednje dane. Mladi nemaju vremena da listaju novine, njima je dovoljan telefon, tu mogu, ako žele, do dobiju sve potrebne informacije. Mojih „ispisnika“, ne samo da je svakog dana sve manje na „brojnom stanju“, već i nemamo „vremena“.

Maštao sam da ću kada odem u penziju svakog dana kupovati dve-tri novine i u kafani uz kaficu i rakijicu natenane čitati novine. Mašta može svašta. Od moje „nikad veće penzije“ nemam dovoljno para ni za jedne novine, a kafu i, ponekad, rakijicu pijem kod kuće.

Nekako sa gašenjem štampanih medija, čini mi se da nestaju i novinari. Prvih dvadesetak godina radio sam kao dopisnik prvo zagrebačkog Večernjeg lista (1978-83) , potom novosadskog Dnevnika (1983-96). Moj radni dan je počinjao oko 9.30 u bifeu stadiona JNA gde sam sa fudbalerima Partizana ispijao jutarnju kafu i usput saznavavo koje povređen a koje „povređen“.

U 10.00 treneri crno-belih su imali konferenciju za novinare. Sat vremena kasnije isto se ponavljalo u Crvenoj zvezdi. Tačno u podne bio sam na Terazijama u Fudbalskom savezu Jugoslavije gde je generalni sekretar (Branko Pejović, Ante Pavlović i na kraju Branko Bulatović) imao konferenciju zaa novinare.

Oko 13.00 dolazio sam u redakciju, zvao urednika, obaveštavao ga o vestima koje imam i dogovarao se koliko „šlajfni“ da pošaljem. Radni dan se završavao oko 16.00, a neretko sam znao i da se uveče sa decom prošetam do zvezdinog ili partizanovog stadiona i pogledam treninge.

Želeo sam da „iz prve ruke“ vidim šta trener uvežbava, da li, recimo, od beka traži da učestvuje i u napadačkim akcijama, ko u tom slučaju pokriva njegovu poziciju, ili je za njega protivnička polovina terena zabranjena teritorija. Vikendom je raspored bio drugačiji.

Subota je, po pravilu, bio neradni, a nedelja radni i počinjao je u 11.00 u Zemunu ili na Banjici – Zemun i Rad su u tom terminu igrali svoje prvenstvene utakmice, posle podne (oko 15.00) na Karaburmi je igrao OFK Beograd, a Zvezda i Partizan su naizmenično igrali u večernjem terminu tako da sam kući stizao tačno posle dvanaest sati. Bilo pa se pripoveda.

Dolaskom u Danas 1997. sve sam ređe išao na teren, uglavnom sam dočekivao nove klince u redakciji i uvodio ih u posao. Svakom klincu (klinki) postavljao sam prvo pitanje – za koga navijaju? Ukoliko bi odgovrili „ni za koga“ zahvalio bi im se na saradnji i prepuručio da, ako baš žele da se bave novinarstvom, pokušaju u beogradskoj, ekonomskoj, kulturi…

Onaj ko ne navija ni za koga taj ne samo da ne voli sport već se u isti i ne razume. Međutim, navijanje je dozvoljeno dok ne počne utakmica i zabranjeno je dok se ne pošalje izveštaj. Pokušavao sam da im objasnim da što manje vremena provode u redakciji, da idu na treninge, utakmice, da se druže u kafićima sa sportistima, trenerima, pa i funkcionerima, kako bi došli do neke informacije.

Danas, koliko čujem (a i vidim) od novinara se traži samo da objave što više informacija sa što bombastičnijim naslovima kako bi imali što više „klikova“. To od njih traže urednici a od njih vlasnici medija. Novinare polako pretvaraju u „kancelarijske pacove“, imaju radno vreme i tokom njega moraju da naprave toliko i toliko naslova, kvalitet je, takoreći, nebitan.

Kada odem u redakciju, a retko to činim, atmosfera me nimalo ne podseća na novinarsku, pre na neku banku, ili poštu. Možda i zato i retko idem u redakciju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.