Foto: Srdjan Stevanović/StarsportPosle pobede nad Holandijom tek posle izvođenja peteraca, pomalo u afektu, iznerviran lošom igrom naših vaterpolista koju je dodatno „začinio“ užasan komentator RTS-a, napisao sam kolumnu „Mučno i za gledanje i za slušanje“. Nisam ja sumnjao u kvalitet Mandića, Jakšića, Ćuka… ali sam znao da su bili povređeni, bolesni, propustili veći deo priprema (igra i rezultati na pripremnim utakmicama nisu bili obećavajući).
Za razliku od preCednika ja nisam imao „otvorenu liniju“ sa selektorom i – posumnjao sam u njih. Izvinjavam se zbog toga, zbog mog neznanja i sumnje u njihove trenutne mogućnosti. Ali samo igračima (i stručnom štabu), sve ostale kritike – rukovodstvu Vaterpolo saveza, Ministarstvu sporta (državi) i novinarima potpisujem i danas i ponoviću ih.
Počeću od najmanje bitnih – novinara. Od svih bivših novinara i ovih koji se danas tako zovu na prste jedne ruke mogu da nabrojim one koji stvarno znaju vaterpolo. To su pokojni Danilo Šotra (dok je radio u Sportu), Dejan Stevović (Sportski žurnal, sada „tezgari“ u Sport klubu), Slobodan Krstović (Večernje novosti), Snežana Pantović (Radio Beograd) i Olgica Nikolić (Danas, njen rad u Areni ne pratim dovoljno).
Izuzimajući njih siguran sam da ne postoji još pet novinara (uključujući i one sa Javnog servisa) koji znaju da nabroje koji srpski klubovi igraju u regionalnoj ligi, o Srpskoj ligi i da ne govorim, niti znaju pravila vaterpolo igre.
Ljudima koji vode Vaterpolo savez Srbije zameram, pre svega, što se ne zameraju, da ne kažem uvlače u d… preCedniku i Ministarstvu sporta. Ako ne pre a ono na prijemu na Andrićevom vencu kada su zahvaljivali na svemu i svačemu pa čak i parama koje im nije dao Vučić već su one predviđene Zakonom, mogli su (morali) tu priliku da iskoriste i da priupitaju preCednika šta je se izgradnjom Vaterpolo centra u Vrnjačkoj banji za koji je kamen temeljac postavljen još 11. aprila 2016. godine.
Kada smo već kod para, ne mali broj njih smatra da je tih dvadeset hiljada evra mnogo, ali tim istim individuama nije mnogo kada se „pevaljki iz kombija“ da četrdeset hiljada evra.
Mesto na kom je trebaao du bude Vaterpolo centar je danas napušteno gradilište u koje je uloženo oko 2,5 miliona evra naših para. Bivšeg saigrača, danas kolegu trenera, a u slobodno vreme i gradonačelnika Beograda, Aleksandra Šapića (istina, nisu ga videli ni u Areni) trebalo bi da pitaju (kad već nisu smeli preCednika), zbog čega nije bilo tradicionalnog prijema u Skupštini grada, dočeka vaterpolista na balkonu.
Dobro, možda on i nije kriv zbog toga (tu je ćacilend postavio neko drugi), ali bi Šapić morao da zna zbog čega u Beogradu tokom evropskog prvenstva vaterpolisti nisu imali gde da treniraju. Tašmajdan i 11. april su bili „zaključani“, na Banjici je hladna voda (23 umesto propisanih 26 stepeni), u balonu na Košutnjaku nema adekvatnih svlačionica.
Pogrešio sam kada sam (12. januara) napisao „plašim se da je zlato osvojeno u Parizu ujedno i ‘labudova pesma’ naših vaterpolista“, ali sam siguran da, ukoliko se nešto drastično ne promeni, da će Olimpijske igre u Los Anđelosu 2028. to biti. Za zlatnu medalju u Beogradu najzaslužniji su Dušan Mandić (rođen 16. ?una 1996.) Nikola Jakšić (17. januar 1997.), Miloš Ćuk (21. decembar 1990.) Strahinja Rašović (9. mart 1992.)… i najmlađi među njima Milan Glušac (30. septembar 2002.) koji je vaterpolo školu završio u, skoro, uništenom Partizanu.
Pitanje je gde će (sve je manje bazena čak i sa hladnom vodom) i ko (previše trenera – Savić, Udovičić, Vujasinović…smo potrošili) stvarati nove igrače. Morao je čak i Šapić da se aktivira. Plašim se da to nije dovoljno.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
