Košarkaši nisu ispraznili „ćacilend“

LJubitelji fudbala u Srbiji imali su priliku da ih vide i uživo. Tog 4. novembra 2003. godine Partizan je bio domaćin Realu u grupnoj fazi Lige šampiona. Za crno-bele su te večeri nastupili: Pantić, Savić, Malbaša (od 19. minuta Rzasa), Vest, Bajić, Duljaj, Nađ (od 65. minuta Drulović), Ilić, Đorđević, Iliev, Delibašić (od 46. minuta Stojanoski).

S druge strane za kraljevski klub iz Madrida igrali su: Kasiljas, Salgado, Roberto Karlos (od 11. minuta Guti), Elgera, Pavon, Bekam, Zidan, Figo, Raul Bravo, Ronaldo, Raul. I – Real nije izgubio (0:0). A trebalo je. Crno-beli su bili ne samo ravnopravan rival već su imali i bolje šanse („zicer“ Saše Ilića u finišu susreta). Mnogi su već tada naslutili da ovaj tim može da igra lep fudbal, ali ne i da osvaja trofeje – previše asova pre svega u ofanzivi, svakom treba po jedna lopta.

Bekam, Zidan, Figo, Ronaldo… nisu opravdali očekivanje (titula Lige šampiona) Perez je 2006. podneo ostavku, a tek 2015. Real konačno osvaja trofej namenjen pobedniku najkvalitetnijeg klupskog takmičenja.

LJubitelji košarke u Srbiji ispratili su izabranike Svetislava Pešića u Rigu uvereni da će se sa Evropskog prvenstva vratiti sa (zlatnom) medaljom. Ekipa koju je predvodio Nikola Jokić, sa drugovima iz NBA (Bogdanović, Jović, Vukčević, Micić) uz vrhunske evroligaške igrače, opravdano su smatrani za najvećeg favorita Evropskog prvenstva. Bili su to naši „galiaktosi.

Beograđani se čak ponadali da će košarkaši isprazniti „ćacilend“ (doček ispod balkona), ali… Već posle povrede Bogdana Bogdanovića protiv Portugala naslutilo se neće biti baš sve po planu, mučenje protiv Letonije (84:80) je to potvrdilo, ali nije bila dovoljna opomena. Poraz protiv Turske pravdan je povredama Avramovića i Vukčevića i – došlo je do bolnog otrežnjenja – Finska je nadigrala srpske „galiaktose“ i poslala ih kući.

Čak je i laiku poput mene jasno da su nas Finci dobili pre svega zahvaljujući ofanzivnom skoku, ali nije mi jasno kako su iako za desetak santimetara niži od Jokića, Jovića, Petruševa i Milutinova u tome uspeli. U ekipnim sportovima važi pravilo da dobar napad počinje od dobre odbrane, mi je nismo imali. Drugo pravilo je da su za uspeh zaslužni igrači, za neuspeh je kriv trener. Pešić je, po meni, kriv jer nije pripremio varjantu B.

Naime, igra naše reprezentacije vrtela se oko Nikole Jokića, ali košarka je ekipni sport i ne vrti se sve samo oko jednog igrača pa makar bio on i Jokić. Tokom turnira nisam video nijednu akciju koja je bila napravljena za Nikolu Milutinova – sve poene koje je postigao bili su ili improvizacija u poslednjim sekundama napada, ili se sam izborio za loptu.

Pešiću zameram i što je u drugom poluvremenu (opet) „zaboravio“ da na klupi ima Avramovića (zaboravio je na Aleksu i u poslednjoj četvrtini protiv Amerikanaca). Da li su Marinković i Dobrić, kao odlični defanzivci i vrlo dobri šuteri trebalo da dobiju veću minutažu, da li je trebalo da se igra sa nižom postavom (onu visoku si Finci ionako nadskočili), da li je… Mnogo je pitanja, da li će se naći i odgovori? Sumnjam.

Šteta što je Svetislav Pešić blistavu trenersku karijeru završio neuspehom, još veća što se igrači vraćaju kući pognutih glava umesto sa medaljom. O „ćacilendu“ i da ne govorim.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.