Papa na filmu (2)

Takođe nenametljivo, to se može uočiti i u filmu „Dvojica papa“ reditelja Fernmanda Moralesa. DŽonatan Prajs, u ulozi pape Franje, uneo je u svest te uloge, kao centralnu njenu os, tu senku koja, u argentinskom životu pod diktaturom, pada na put iza biskupa Bergolja.

U odnosu na tu senku, papa danas organizuje svoju naprednu prvosvešteničku praksu.

U filmu nije skrajnuto pitanje odgovornosti Horhea Maria Bergolja za stradanja pojedinih sveštenika Katoličke crkve, koji su ispoljavali kritiku diktature, kao pripadnici latinoameričke teologije oslobođenja – narodnog veronauka koji čvrsto veruje u to da je Carstvo nebesko namenjeno siromašnima, potlačenima, pobunjenima protiv eksploatacije i tiranije.

Bergoljo je imao odgovornost koju podrazumeva nadbiskupska pozicija, rekli bismo, prema svom komandnom položaju, na vrhu pomesne piramide Katoličke crkve u Argentini – odgovornost za nestanak i smrt nekoliko sveštenika.

Danas je dobro poznata, proverena i proverljiva činjenica da je nadbiskup Bergoljo ne malom broju progonjenih laika i sveštenika pomagao da izađu iz Argentine, ili ih je skrivao u manastirima po provincijama.

U filmu se o tome ne govori, kako bi se senka ne samo odgovornosti nego i krivice, koja je zapravo senka zlih jezika, istakla kao papin dug, čija mu je otplata – vodilja.

Na prestolu svetog Petra, kao 265. njegov naslednik (od 13. 03. 2013), papa Franja čini ono što bi činili proklamovani i proskribovani sveštenici teologije oslobođenja kad bi bilo moguće da neko od njih postane papa, iako joj deklarativno Franja nikada nije pripadao.

Kroz sopstveni pontifikat pustio je, dakle, da deluje Drugi u njemu – onaj koji se određuje prema senci njegovog života, prema zlim jezicima, kao njihov istinski neprijatelj. To je vaskrsenje: na poziciji vrhunske moći davanje primata životu potlačene prakse. To se lepo može pojmiti terminom „Bog“, taj otpor funkciji vlasti na kojoj se nalaziš, to izneveravanje očekivane, privilegovane pozicije koja služi da strukturira moć beskrupuloznih i prebogatih.

U momentu kad u filmu ispoveda tada aktuelnog papu, svog prethodnika, budući papa Franja izreći će ključne reči za razumevanje misterije egzistencije: „Istina je vitalna, ali, bez ljubavi, ona bi bila nepodnošljiva.“

To je najduševniji momenat filma, posle kojeg nastupa relaksacija u banalnoj prisnosti dvojice tako različitih ljudi, koji su podjednako u tom trenutku posvećeni istom zadatku: borbi protiv u kuriji inkarniranog zla.

Taj momenat otkriva misteriju Isusovog revolucionisanja sadržaja pojma „ljubav“. U rigiroznom logičkom smislu, mogli bismo zaključiti: ljubav je samo ono što istinu čini podnošljivom (i privlačnom). Sve drugo što zovemo ljubavlju, zapravo, nije ljubav. Iz te misli može se izvesti logi(sti)ka pontifikalnog delovanja Franje Prvog (istina, prvi je Franja – Franja Asiški, i na Zapadu i na Istoku, i među vernicima i sekularnima, neupitni svetac).

Ova misao o ljubavi, neizrečena doduše, stoji kao tajna i u liku i delu izmišljenog pape Pija XIII, protagoniste desetodelne serije „Mladi papa“, prema zamisli i u režiji Paola Sorentina. Maestealno ga igra DŽud Lo.

Preko imaginarne misije ovog vrlo strogog pape, koji drži do prononsiranih katoličkih načela, a naročito do dogme o nepogrešivosti pape, kroz kojeg, dakle, progovara i deluje sam Duh sveti, Sorentino je – ne štedeći beskrupuloznost kurije, finansijske i duhovničke njene malverzacije – pokazao da su putevi Gospodnji u tolikoj meri čudni da mogu zabasati i tamo gde ih čisto srce najmanje očekuje: u leglo licemerja, manipulacije i razvrata.

Kad je već o manipulaciji reč, treba reći da je ovaj zamišljeni papa vrhunski manipulator manipulantima, dakle, Božji šegrt manipulacije kao njenog poništenja.

On dela ovako: izmanipulisaću vas, manipulatore, metodom vaše manipulacije, kako bih okrenuo njeno dejstvo protiv vas, a vaše zle namere pretvorio u vrla dela, što vas, dakako, ne oslobađa greha i pakla; koristiću svoju moć, ali samo onako kako bi je koristio Bog, i to upravo doslovno rigorozno, kako to propisuje Katolička crkva, jer ona, ipak, nigde drugde osim u praksi, dakle, ni u jednom propisu ili ijednoj dogmi, ne opovrgava Deset Božjih zapovesti i još uvek na pameti savojih priručnika ima šta je to Sedam smrtnih grehova.

Za razliku od stvarnog pape Franje, koji je rekao da Bog nije katolik, ovaj izmišljeni papa Pije XIII radi kao da je Bog katolik, naime, kao da je veći papa od pape.

Najuzvišeniji momenti ove serije stoga jesu oni u kojima se veroispovest ovog pape – u praksi besprekornog katolika i, recimo to, verovatno jedinog devstvenika u dugoj istoriji dvesta šezdeset šestorice – u njegovoj sumnji pretvara u ateizam.

Papa Pije XIII, naime, izvrsno shvata da je Bog zapravo ključni kulturalni pojam, i njegov sadržaj u praksi ostvaruje onako kako ga zagovara katolička dogma o ljubavi, nadanju i veri, a sve uz post, molitvu, celibat i odricanje.