20 godina filma „Gordost i predrasude“: Režiser otkriva – Elizabet Benet je čist pank

U filmskoj adaptaciji „Gordosti i predrasude“ iz 2005. godine, centralna ljubavna priča između Elizabet i Darsija počinje na balu. To je živahna, razigrana scena puna bezbrižnog plesa i šaputavih komentara o ostalim gostima.

To je i omiljena scena režisera Džoa Vrajta. Nedavno je ponovo gledao svoj debitantski film, koji se ovog vikenda vraća u bioskope povodom 20. godišnjice. „Prvi bal, zajednički ples, jako sam ponosan na tu scenu. Ima neku energiju, živost, haotičnost i radost“, kaže Vrajt za Variety.

U toj sceni, Elizabet (Kira Najtli) prvi put primeti gospodina Darsija (Metju Makfajden) – „čoveka sa zamišljenim pogledom“ – i zatim čuje kako komentariše njen izgled. Tu publika upoznaje Elizabet kao mladu ženu britkog uma, spremnu da uzvrati Darsiju kada kasnije razgovaraju.

Radost u balskoj sceni oslikava duh čitavog filma.

Kada je Vrajt preuzeo režiju „Gordosti i predrasude“, snažno je želeo da film prenese živost mladalačke ljubavi i realističan osećaj „nereda“.

To se ogleda i u scenama sa sestrama Benet – Džejn (Rozamund Pajk), Elizabet, Meri (Talula Rajli), Kiti (Keri Maligan) i Lidijom (Džena Meloun). Vrajt je prvo planirao da glumice liče jedna na drugu, ali je brzo shvatio koliko bi to bilo teško. Umesto toga, tokom proba su osmislili zajednički smeh – isti smeh koji ih je ujedinjavao kao sestre.

Bez obzira što mu je to bio prvi film, Vrajt kaže da nije bio zastrašen zadatkom da ekranizuje roman, niti pritiskom koji nosi Džejn Ostin. „Bio sam mlad i nepromišljen. Nisam osećao pritisak zbog Ostin, već da napravim najbolji film koji mogu.“

Scenografkinja Sara Grinvud kaže da su svi koji su radili na filmu bili na sličnom profesionalnom nivou i puni entuzijazma. Film je dobio nekoliko Oskar nominacija – za glumu Kire Najtli, scenografiju Grinvud i Kejti Spenser, kostimografiju Džeklin Daran i muziku Darija Marijanelija.

Već je postojala uspešna adaptacija romana – BBC-jeva serija iz 1995. sa Dženifer Il i Kolinom Firtom. „Postavili su nam visoke standarde. Mi smo išli drugim putem, ali mislim da smo opravdali očekivanja“, kaže Grinvud.

Ova verzija se izdvaja po fokusu na mladost – Ostin je imala 21 godinu kada je napisala roman, a Vrajt je želeo da glumci budu tih godina. „Elizabet ima 18 u knjizi i želeo sam da to bude vidljivo – da gledamo ljude koji prvi put doživljavaju ljubav.“

Film je radnju smestio u 1797, vreme kada je roman napisan, umesto 1813. kada je objavljen. Grinvud kaže da je film više u stilu gruzijanske nego regentske ere. „BBC verzija je jako regentska, sa stegnutim korsetima i visoko podignutim strukovima.“

Domaćinstvo Benetovih prikazano je kao živahno, bučno, puno međusobnih razgovora. Vrajt je želeo da stvori atmosferu u kojoj svi govore u isti mah. Inspiraciju za dijaloge crpio je od Roberta Altmana, ali kaže da mu nije cilj bio da kontrira – već da prikaže realnost tog doma.

Kuća je daleko od sjajne i uredne – puna je blata i životinja koje slobodno šetaju, što jasno ukazuje na niži status porodice u poređenju sa Darsijem i njegovim prijateljima.

Kuća Longborn je zapravo imanje zvalo Grumbrids Plejs. Enterijer je rekonstruisan – tamne zidove su prefarbali, ali sa efektom starosti i pohabanosti, jer porodica nije imala novca da sve preuredi. „Nameštaj je bio iznošen, navlake pohabane – to je sve bilo planski“, kaže Grinvud.

Kancelarija gospodina Beneta, ušuškani kutak sa knjigama, oslikava njegovu ličnost. Dao mu je hobi koji je besmislen – uzgajanje orhideja, što je bilo popularno tada, ali bez praktične svrhe.

Kostimi Elizabet su svesno odudarali od ostalih. Dok druge sestre nose ružičaste i pastelne tonove, ona nosi braon. Frizura joj je kratka pozadi – što je u to vreme bilo buntovno. „Ona se ne uklapa u tradicionalne norme ženstvenosti – nju više zanimaju ideje i um nego rodne uloge“, kaže Vrajt.

U čuvenoj sceni na kiši, kada Darsi izjavljuje ljubav Elizabet, ona ga odbija i sledi burna, brza rasprava. „Radili smo kao muzička proba – sve je bilo u ritmu“, objašnjava Vrajt. Prvo su igrali sporo, ali je onda Vrajt predložio da izgovore replike što brže, bez glume. To je dalo sceni energiju koju je želeo.

Jedna od najlepših scena je ona na litici, gde Elizabet gleda u daljinu dok svira muzika. „Bila je to vrsta oslobađanja – posle napetosti u kući, doživljava trenutak slobode“, kaže Vrajt. Inspiraciju je pronašao u Dejvidu Linu i filmu „Lorens od Arabije“.

Za imanje Pemberli korišćena je Čatsvort kuća, iako je bilo teško dobiti dozvolu za snimanje. Vrajt je napisao pismo vojvotkinji od Devona i dobio odobrenje – čak su mogli da uklone crvene zavese iz galerije statua. One nikad više nisu vraćene jer se kamen bolje vidi bez njih.

Saradnja je bila ključna – uključujući i pomoć Eme Tompson u pisanju dijaloga. Zajedno su improvizovali scenu Šarlot, a Tompson je Vrajtu ulila dodatno samopouzdanje.

Zbog nepredvidivog vremena, neke scene su improvizovane. Scena gde gospođa Benet juri Elizabet preko mosta, uz guske i zalazak sunca, nastala je u zadnjem trenutku. „Sve je bilo spontano, ali magično“, kaže Grinvud.

Danas, 20 godina kasnije, Vrajt kaže da se oseća kao da je u vremenskoj petlji. „Kao da je film snimio neko drugi, a ujedno kao da je sve bilo juče.“

Vrajt se raduje uspesima mladih glumaca iz filma. „Ne mogu reći da sam ponosan, jer nemam pravo na to. Ali jako sam srećan zbog njih.“

Interesovanje za Ostin i dalje traje – Netflix radi novu seriju „Pride and Prejudice“ – ali verzija iz 2005. i dalje privlači publiku.

„I dalje je sveža i lepa kao i tada, što je retkost. Neki filmovi brzo ostare – ovaj nije“, zaključuje Grinvud.