Foto: Borka BožovićU Filadelfiji se nalazi jedna izuzetna institucija, Fondacija Barns, u blizini Rodenovog muzeja i Umetničkog muzeja Filadelfije. Ko je njen osnivač? Kako je ona zamišljena i šta je razlikuje od drugih fondacija i kolekcija umetničkih artefakata?
Albert Barns (1872-1951) je bio hemičar, farmaceutski naučnik, biznismen, kolekcionar, prosvetitelj i pisac.
Odrastao u radničkoj porodici u Filadelfiji, studirao je medicinu i stekao diplomu sa 20 godina, a nakon toga studirao je i farmaciju u Hajdelbergu, u Nemačkoj. Sa nemačkim naučnikom Hilom uspeo je da otkrije antiseptik, jedinjenje srebra kao lek protiv slepila kod novorođenčadi što je rezultiralo velikim finansijskim uspehom.
Svoje bogatstvo je ulagao u umetnička dela koja je počeo da sakuplja početkom 20. veka, najpre uz pomoć jednog slikara i svoga školskog druga, a onda preko čuvenog pariskog trgovca Pola Gijoma, zatim Lea i Gertrude Štajn i kasnije po sopstvenom ukusu.
Boraveći često u Parizu, upoznao je Pikasa i mnoge druge umetnike.
Do 1920. godine, Barns je posedovao već 44 Pikasova dela, 60 Matisa i najveću kolekciju Sezanovih slika na svetu.
Sa radnicima o slikarstvu i filozofiji
Bio je veoma zainteresovan i za obrazovanje. Verovao je da umetnost ima moć da poboljša umove i transformiše živote. Podučavao je ljude iz svih društvenih slojeva, naročito Afroamerikance kako da gledaju na umetnost.
Zaposleni u njegovoj firmi su dva sata dnevno prekidali proizvodnju i razgovarali o slikarstvu i filozofiji. Programi obrazovanja održavani su u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija i Pensilvanija, a nakon toga i sa Linkoln Univerzitetom.
On sam je pohađao kurseve estetike sledeći filozofska učenja Džona Djuija (John Dewey) koji je verovao da je obrazovanje fundamentalno važno za izgradnju demokratije i razvoj društva. Ovaj filozof mu je bio počasni predsednik obrazovnog centra.
Dugi niz godina je sarađivao i pomagao filozofa Bertranda Rasela. Gotovo uvek je filantrop Barns isticao uverenje da ljudi, kao i umetnost, nikada ne treba da budu segregirani.
Školovao je decu svojih radnika ali pomagao i stipendirao i brojne umetnike, crnačke muzičare i sve one kojima je trebala pomoć a bavili su se umetnošću.
Godine 1922. je osnovao Fondaciju za koju je dobio povelju države Pensilvanije. Izgradio je zgradu galerije u Merionu, u kojoj je kolekcija bila raspoređena u „ansamble“ prema njegovim estetskim uverenjima.
Nije pratio hronologiju, stil ili žanrove već je radove aranžirao prema konceptima svetla, prostora i boje, što je prevazilazilo tradicionalne muzejske kanone do kojih nije držao, ali je prevazilazilo i umetničke periode i kulture. Napisao je nekoliko knjiga o svojim teorijama umetničke estetike.
U kolekciji se nalazi 4.000 predmeta (afričke maske, nakit i tekstil američkih starosedelaca, nameštaj, keramika, satovi, dekorativni metalni predmeti, grčki i egipatski antikviteti), 900 slika procenjenih na 25 milijardi dolara, među kojima su: čak 191 delo Renoara, 69 Sezana, 60 Matisa, 7 Van Gogovih i 46 Pikasovih slika, pored drugih velikih umetnika kao što su Modiljani, de Kiriko, Sutin, Pisaro, Carinik Ruso, Sisli, Mone, Dega, Sera, Mane itd.
Pitate se šta je ostalo u Francuskoj od nekih pomenutih umetnika?!
Ograničen je bio pristup kolekciji koja je otvorena 1925. godine. S obzirom na svoj bekgraund Barns posebno nije cenio bogate i imućne koji su tražili da ga posete.
Pisao je, na primer, pismo 1939. godine bogatom Volteru Krajsleru koji je želeo da ga poseti i vidi kolekciju da „ne sme biti uznemiravan tokom svojih napora da obori svetski rekord u gutanju zlatnih ribica“. Kakav duh!
Svoju kompaniju je prodao upravo pred krah berze 1929. godine.
Njegova supruga Laura Barns dobila je počasni doktorat iz hortikulturnih nauka koje su takođe bile u fokusu ovog neobičnog para. Živeli su u Merionu, a kupili su imanje iz 18. veka – Ker Feal rezidenciju u Čester Springu.
Barns je poginuo 1951. godine u saobraćajnoj nesreći.
Fondacija se dugi niz godina borila da ispoštuje uslove svoga osnivača koji je insistirao da sve bude uvek predstavljeno kao što je on aranžirao po svojim zidovima, ali naslednici su želeli i da bude dostupna široj publici.
Prvobitno smeštena u Merionu, umetnička kolekcija je 2012. premeštena u novu zgradu na bulevaru Bendžamina Frenklina, u centru Filadelfije.
Unutar tog novog modernog zdanja sve je postavljeno po Barnsovoj metodi. Takav kompromis je bio neminovan. Fondacija je zadržala vlasništvo nad zgradom u Merionu koristeći je kao skladišni prostor i nastavila je sa radom u duhu i po željama ovog istaknutog humaniste.
Nenametljivi baron razbojnika
Jedna druga čuvena kolekcija, koju smo imali prilike posetiti u više navrata, nalazi se u vili Frikovih na Petoj aveniji u Njujorku. Doživela je u poslednjih par godina još jednu dogradnju i rekonstrukciju. Ponovo je otvorena ove godine. Da li je izgubila nešto od autentičnosti?
Pa rekli bismo da delimično jeste.
Dobijeni su još neki prostori za izlaganje, otvorene su sobe na spratu, postavljeni su novi liftovi, otvoreni su auditorijum i muzejski šop, restoran i garderoba, ali sve to savremeno nekako ne odgovara stilu s početka 20. veka.
Stiče se uverenje da profit, uz neminovnost zbog interesa publike, ipak određuje do koje mere se vrše izmene.
Činjenica je da ova kolekcija poseduje remek dela mnogih evropskih umetnika, ali i to da su pred ulazom dugački redovi i da se zbog toga ponovo redukuje ulazak broja posetilaca u ovu prekrasnu građevinu, namenjenu da nas potseti na ambijent pozlaćenog doba.
Ko je bio Henri Frik (1849-1919)?
Američki industrijalac, magnat čelika, direktor železnica, kolekcionar umetničkih dela i filantrop.
U štampi pre jednog veka nazivan „nenametljivi baron razbojnika“.
Rođen u Pensilvaniji, vezan poslovima za Pitsburg, gde mu je bio prvi dom sa 11 soba, u italijanskom stilu, nazvan Klejton i preuređen 1891. u četvorospratni zamak, u stilu onih sa Loare, sa 23 sobe.
U njemu se danas nalazi Istorijski i umetnički centar Frik. Sarađivao je dugi niz godina sa kompanijom Karnegi, vlasnicima Ju-Es-Stila, koji su bili među najbogatijim ljudima u Americi.
Davao je izdašne doprinose Univerzitetu Prinston, a pomenutu zadužbinu sa parkom i zemljom ostavio je gradu Pitsburgu. Frik je počeo ozbiljno da sakuplja slike krajem 19. veka i još više nakon preseljenja u Njujork 1905.
Kolekcija je bila raspoređena po njihovim domovima u Njujorku, Pensilvaniji i Masačusetsu. Između 1912-14. godine izgrađena je vila na Petoj aveniji, najpre lična rezidencija, projektovana da smesti prikupljenu kolekciju.
Frik je menjao raspored soba kako je nabavljao nova dela da bi ih smestio po svom nahođenju. Bio je poznat po tome što je bio posebno probirljiv u svom ukusu. Na sreću svih ljubitelja dobre umetnosti, dodali bismo.
Zbog načina kako su raspoređena dela, svi artefakti unutar kuće, cela postavka „deluje organski“ pisala je umetnička kritika.
Međutim, pomenućemo još jedan kuriozitet: nakon smrti kolekcionara otkriveno je da su neke od slika u ličnoj kolekciji, za koje se mislilo da su originali, zapravo falsifikati, dok je za neke druge slike utvrđeno da su pogrešno atribuirane.
To se dešavalo, kao što se dešava i danas, i onima koji su bili u mogućnosti da sve plate i provere.
Snimanje nije dozvoljeno
Zaveštao je Henri Frik nakon smrti novac i vilu sa svim nameštajem i parkom za jedan od najznačajnijih privatnih muzeja.
Frikova kolekcija je bila i ostala riznica slika starih majstora, skulptura u bronzi, vaza, porcelana, satova, tapiserija, tepiha, emajla i drugih artefakata dekorativne umetnosti.
Muzej je tokom godina stekao dodatna dela i proširio se prvi put 1977. godine kako bi se prilagodio sve većem broju posetilaca.
Naslednici su bili članovi Upravnog odbora od kad je muzej zvanično otvoren za javnost (1935). Frik kolekcija poseduje 1.800 predmeta.
Kad je reč o slikama, kolekcija se uglavnom sastojala, u rasponu od 14 – 19. veka, od engleskih i holandskih slika, manje španskih i francuskih majstora ili onih iz renesanse.
Sem Belinija, Frik nije kupovao ni religiozna dela.
Nekoliko umetnika, uključujući Holbajna, Vermera, Rembranta, Tarnera, Gejnzboroa, Van Dajka, Fragonara, Bušea – imaju više dela u kolekciji. Tu su još: Ticijan, El Greko, Brojgel, Velaskez, Goja, Engr, Renoar, Tijepolo, a od Amerikanaca samo Vistler.
Muzej može da pozajmljuje dela stečena nakon smrti osnivača, ali ne i dela koja je Frik posedovao za života. Ovo ograničenje je, nažalost, sprečavalo da se neka remek-dela vide na izložbama drugih muzeja.
Sedište Frikove kolekcije je bilo povremeno domaćin izložbama koje su gostovale iz drugih muzeja. Početkom ovog veka imali smo prilike i sami videti u ovom zdanju crteže iz kolekcije muzeja Albertina iz Beča.
Pored toga, organizuju se posebni događaji kao što su koncerti, obrazovni simpozijumi, balovi, baštenske zabave, gala večeri za prikupljanje sredstava, a u zgradi pored originalne vile je umetnička istraživačka biblioteka, osnovana 1920. i otvorena 1924. godine, kojom je rukovodila Frikova kćerka.
Istorija kolekcije je objavljena detaljno u više publikacija, kao i vodič kroz postavku i pokrenuta je 2017. serija Diptih, kratkih knjiga sa esejima koje se odnose na slike iz muzejske kolekcije.
I dalje nije dozvoljeno snimanje nijednog rada.
Obradovala nas je još jedna novina.
To su „Četiri godišnja doba“ na zidovima sobe u Frikovoj vili koje je oslikala mlada slikarka iz Londona Flora Juhnovič (Yukhnovich, 1990).
Inspirisana francuskim rokokoom, italijanskim barokom i apstraktnim ekspresionizmom, Flora Juhnovič stvara dela koja su istovremeno moderna i bezvremenska, pretvarajući istorijske kompozicije u savremene apstrakcije.
Koristeći Četiri godišnja doba Fransoa Bušea kao polaznu tačku, koje je on slikao za madame Pompadur, ljubavnicu Luja XV, a Frik kupio 1916. godine, Florin mural prekriva zidove muzejskog kabineta.
Ovaj projekat prati objavljivanje novog toma u Frikovom Diptihu, koji ističe jedno remek-delo iz stalne kolekcije tako što stavlja u dijalog, zapravo suočava eseje kustosa i savremenog umetnika.
Ovaj tom sadrži tekst Juhnovič i esej Ksavijea F. Salomona, zamenika direktora Frika i glavnog kustosa Pitera Džeja Šarpa, o značaju Bušeove čuvene serije.
Da zaključimo ovaj mali osvrt rečima kritičara iz štampe: Frik je „najbolji mali muzej u Njujorku, savršen ako vam se ne sviđa gomila ljudi u MoMA ili Met muzeju“ ili „nudi san o umetnosti, gde slike očaravaju koliko i poučavaju“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
