INTERVJU Alina Juhart, trans glumica iz Slovenije: Duboko verujem i želim da svako, ali baš svako, mora da odgovara za zločin i dela koje je počinio

Reklo bi se da je društvo poput našeg ispunjeno svim mogućim preprekama i već je dovoljno izazovno samo po sebi – pa čak i „obični“ ljudi osećaju diskriminaciju samo zato što misle svojom glavom, nemaju kumske i bratske veze ili nisu članovi stranke.

Trudeći se da u takvom sistemu pronađu svoju nit i nastave da stvaraju, uprkos svemu, priče su koje nas inspirišu i teraju da nastavimo da koračamo hrabro. Alina Juhart je jedna od tih ljudi, trans devojka koja je nakon proboja u takmičenju “Zvezde Granda” pre tri godine nastavila svojim putem i sa muzike odlučila da se oproba na velikom platnu, pa premijeru svog filma „Fantasy“ uskoro ima pred beogradskom publikom.

Festival autorskog filma ruši granice i postavlja nove, pa žena koja je još tada dotakla domaću javnost svojom životom pričom, a takođe pružila utehu mnogim dečacima i devojčicama koji se iz bilo kojeg razloga osećaju drugačije i traže svoj put, u velikom intervjuu za Danas odgovara na ključno pitanje – kako ostati svoj, pravedan i iskren, kada izgleda da sve oko nas srlja u propast?

Prošle su tri godine od tvog učešća u Zvezdama Granda. Domaća javnost će ponovo imati prilike da te vidi, ali ovoga puta na velikom platnu. Da li si ciljano odlučila da se sa pevanja preorijentišeš na glumu, ili je ovaj film nešto što je došlo „slučajno“?

– Zapravo je učestvovanje u Zvezdama Granda meni i donelo ulogu u filmu Fantasy. Tamo me je video Matija, kasting agent koji radi sa Kuklom, kontaktirali su me još dok sam se takmičila. Onda smo se našli, popričali, upoznala sam Kuklu i shvatila da je to pravi korak za mene. Nisam očekivala da tek tako može da se dobije uloga u filmu, ali sada vidim da prave stvari uvek dođu do tebe, kada to jako želiš.

Šta beogradska publika može očekivati od filma i tvoje uloge? Koliko istine ima u onome što glumiš na filmu, sa onime ko si ti u pravom životu?

– Beogradska publika od mene može očekivati sve! Očekujte neočekivano od moje uloge. Rekla bih da je ovaj film jedna inspiracija za sve ljude koji se osećaju drugačije ili neshvaćeno. Mene je, na primer, rad na filmu inspirisao da budem još slobodnija i da se otvorim. Naučila sam da je u redu osećati se ranjivo. U tom smislu moja uloga na filmu i ja jesmo slične, jer obe imamo jednu sliku koju predstavljamo svetu, ili publici, a u sebi se osećamo ranjivo, možda čak i uplašeno, jer život, kao i svima, ume da nanese mnogo bola i ostavi te da se sa tim nosiš i lečiš kako god umeš. Ja se i dalje lečim, i to je u redu.

Rekla bih da je Alina, odnosno ja, starija sestra liku koji tumačim u filmu. Prošla sam slične stvari sa kojima se ona suočava. Rekla bih da je razlika, i važno mi je da to napomenem zbog drugih devojaka i ljudi koji čitaju ovo, da sam ponosna na sebe – jer za razliku od moje uloge – ja mnogo bolje umem da se nosim s muškarcima. Uvek sam sebe stavljala na prvo mesto u odnosu na ljubavne odnose. Znam da postavim zdrave granice. To je možda najveća razlika između mene i moje, hajmo reći, mlađe sestre na filmu. Uglavnom, treba da pogledate film da bi vam bilo jasno o čemu govorim i zašto sam to istakla. Dođite na premijeru!

Koliko se toga promenilo za ove tri godine – od trenutka kada si zakoračila u javni svet i to kao trans žena koja nijednog trenutka nije krila svoj identitet ili odstupala od jedne vrste aktivizma u dosta konzervatnivnoj sredini kakva je Srbija?

– Moram da kažem jednu stvar – meni kao trans ženi u konzervativnoj sredini u kojoj se nalazimo, jasno je da postoje komentari koji umeju biti jako teški, jako bolni i jako negativni. Ali, moje iskustvo u regionu je, rekla bih, drugačije i srećna sam zbog toga. Dešavalo se da me, dok na primer šetam Sarajevom, ljudi zaustavljaju i imaju da kažu lepe stvari, neke žene koje ne pripadaju LGBT zajednici su mi čak rekle da sam im inspiracija, iako površno izgleda da pripadamo drugim svetovima. Međutim, ne, mi smo deo istog sveta i one su to razumele.

Ljudi su skloni predrasudama i sasvim je sigurno da jedan deo javnosti ima određenu sliku o trans ljudima. Da li i koliko tvoje eksponiranje kroz muziku i film menja sliku te, nažalost, marginalizovane i možda najugroženije društvene grupe?

– Desila se jedna interesantna situacija. Veliki deo filma smo snimali u Severnoj Makedoniji u Kruševu, odakle Kukla potiče. Ona se jako plašila kako će me ljudi tamo prihvatiti i kako će se snimanje filma i naš boravak tamo odvijati. Pričala je o tome da je zabrinuta, a zapravo se ispostavilo da su pojedine žene kojima je ona najavila moj dolazak ranije, bile oduševljene i želele su da se slikamo, pričamo i pijemo kafu. Bilo je sve suprotno od naših briga. Mislim da je to zbog toga što su ljudi prepoznali moju srčanost i shvatili da nemam loše namere, kao i da ih moje postojanje i sloboda ne ograničavaju u sopstvenim slobodama.

To je, rekla bih, pozitivna strana našeg naroda – otvorenost. Kada te ljudi upoznaju i shvate da si ti osoba od krvi i mesa, baš kao i oni, ostale razlike padaju u vodu i postaju sekundarne i nebitne. Mržnja usmerena ka meni ili ka drugim trans ljudima, ili ljudima generalno, najviše dolazi sa interneta od strane nekih osoba koje se kriju iza lažnih profila u svom internet svetu. Realnost je, na osnovu svojih iskustava, potpuno drugačija jer sam uvek dobijala puno pozitivne energije, podrške i ljubavi. Stava sam da ljudi, ukoliko nisu istinski zli – a većina ljudi u dubini svoje duše nije zla – prepoznaju pruženu ruku i dobrotu koju im ti daješ. I uglavnom odgovore tako što ti i oni pruže ruku. Možda zvuči kliše, ali u klišeima se krije istina.

Beograd mi je dao šansu da sebe do kraja prihvatim kao ženu i naučim da odišem svojim bićem i svojom istinom. Rekla bih da sam sada još ženstvenija i još veća kraljica, definitivno ponosnija na sebe, a opet, postala sam još jednostavnija devojka koja samo želi da živi svoj život i bude puštena da na miru to i radi.

A kako se ti sada osećaš, u svojoj koži, a nakon prolaska kroz lupe javnosti, okoline, pa i sopstvene porodice? Šta je ono što si naučila i volela bi da si znala pre nekoliko godina?

– Osećam se nikad bolje, zaista! To je prirodan put za sve – a pogotovo za ljude koji su na sceni ili odluče da se bave javnim poslom. Moraš da prođeš kroz razne faze i da doživiš različita iskustva, pa čak i da proživiš more komentara ljudi koji osećaju da imaju pravo da komentarišu svaki deo tvog tela, ličnosti i života. Međutim, sada znam da ne moram da odgovaram na svako pitanje, ne moram da upijam svaki komentar i ne moram da razgovaram sa svakom osobom.

Novinari kod nas, a to sam jako osetila na svojoj koži, često od ljudi prave senzaciju. To se desilo i meni. Senzaciju traže u nečemu što ti nisi nikada rekla, a tek nisi živela ili uradila. Moram biti fer i reći da sam upoznala i mnogo kvalitetnih novinara i ljudi, poput tebe i još nekoliko sjajnih devojaka, a vi ste se uvek potrudili da me prikažete u svetlu toga kakva ja zapravo jesam, a ne kako drugi ljudi žele da me vide. Biram ljude s kojima delim svoje vreme.

S obzirom na to da smo ranije pričali, i složni smo oko toga da se sloboda i demokratija mora osvajati svakodnevno – a ti ne bežiš od borbe za svoja prava, kako gledaš na sve što se trenutno dešava u Srbiji? Studenti, protesti, nadstrešnica?

– A kako bih mogla da gledam? Boli me srce zbog ljudi koji trpe ovu nepravdu i svakog dana sam sve više razočarana i povređena onim što čitam i vidim. Duboko verujem i želim da svako, ali baš svako, mora da odgovara za zločin i dela koje je počinio. Ne mogu i ne želim da prihvatim društvo u kojem se dozvoljava da svako radi šta želi, ne poštujući zakone ove zemlje, bez ikakve odgovornosti ili kazne. I ne pričam samo o nadstrešnici i nasilju nad studentima sada, tu su i žene ubijene u porodičnom nasilju, tu su i mnogi drugi zločini na koje se ovde žmuri. Srbija je divna zemlja sa mnogo divnih ljudi. Nisam mogla da živim ovde, a da ne izađem na proteste i prošetam zajedno sa tim ljudima. Borim se da drugi poštuju mene, da budem deo društva i prihvaćena.

Vodeći se time, moja odgovornost kao građanke je bila da i ja podržim druge ljude koji traže pravdu, baš kao što tražim da i oni podrže mene u mojoj borbi. Nijednog trenutka, šetajući s ljudima, nisam osetila mržnju, nasilje i loše namere o kojima govore predstavnici vlasti na televizijama. Ti ljudi su čisti i pristojni. Ne biraju nasilje, već drugačiji put i pokazali drugačiju sliku Srbije. Pravda i ljubav uvek pobeđuje i pobediće i sada. Moje srce i moje biće stoji uz majke koje su izgubile svoju decu i moje srce i biće je uz studente koji se bore za pravednije društvo za sve nas.

Bojiš li se nekada za svoju bezbednost i šta je ono što te čini hrabrom, ili je tvoja sigurna luka?

– Ja sam jedna hrabra devojka i prošla sam puno toga – pa se sada ne bojim ničega. Moja sigurna luka su moja porodica i moja prijateljica. Verujem da je važno kako se odnosimo prema životu i danu, pa su moja jutra ispunjena pozitivnim mislima, a ne strahom od toga šta se može desiti. Jer, danas se može desiti i da ti na glavu padne nadstrešnica, ne jer si trans, nego jer si se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Radim na sebi i ulažem u odnose sa ljudima i to me čini hrabrijom, srećnijom, ispunjenijom i voljenom.

Koliko si se puta, živeći u Beogradu, susrela sa nekom vrstom diskriminacije u svakodnevnom životu? U prodavnici, kafiću, restoranu?

– Ogradiću se i reći da znam da mnogi ljudi doživljavaju stravičnu diskriminaciju i imaju negativna iskustva – ali ja sam bila te sreće da se nisam susrela sa tim u Beogradu. Dala bih sebi kredita i rekla da moja energija pokazuje ljudima da sam ja, a ne želim da ovo zvuči pogrešno, samo normalna devojka. I ljudi to shvataju u razgovoru sa mnom, pa kada i imaju prvobitni otpor ili predrasude o meni, one vrlo brzo padnu u vodu kada me neko upozna i pruži mi priliku. I tako je ne samo u Beogradu, već i u Sloveniji ili gde god da putujem. Toliko pričam i živim ljubav, te se zalažem za poštovanje svih, pa to nudim i drugima oko sebe – da mi ljudi to uzvrate jer ne mogu protiv toga. Skoro mi je neko rekao da zračim ljubavlju, i iako to ne mislim o sebi, istina je da se time vodim svakog dana.

Šta bi poručila mlađoj generaciji koja možda trenutno čita ovo, a negde duboko u sebi pokušava da se izbori sa sopstvenim identitetom ili seksualnošću?

– Jedan je život! Zaslužujemo da živimo slobodno i budemo svoji. Kad bismo svi živeli onako kako želimo, svoju istinu i svoju unikatnost – koja je tako veličanstvena bez obzira na to ko ste i šta ste – svima bi nam bilo puno bolje. Ako vam nešto ne odgovara, koliko teško bilo, promenite to i borite se za svoj život. Prihvatite sebe, verujte u sebe i uvek birajte ljubav – prave stvari i pravi ljudi će onda prirodno doći i na kraju će sve biti u redu.

Film „Fantasy“, slovenske rediteljke Kukle, nakon Sarajevo Film Festivala, imaće svoju premijeru i pred beogradskom publikom – 23. novembra u MTS Dvorani.